Možda sam blago paranoičan, ali kud god se okrenem nude mi se neki sveti, obuke, edukacija i svašta nešto, a sve na temu kontrole. Kontrola besa, kontrola uma, kontrola emocija, kontrola troškova, kontrola zdravlja, kontrola, kontrola… Kako da kontrolišem kontrolu? Odjednom svi bi nešto da drže pod kontrolom. Zašto? Valjda zbog toga što svakodnevno uviđamo da je sve izmaklo kontroli. Ne možemo da kontrolišemo prihode,ne možemo da kontrolišemo rashode, ne kontrolišemo sopstveno ponašanje, svoju veliku i malu decu, jednom rečju izgubili smo osećaj da je bilo šta u našim životima pod kontrolom. Ne samo našom, bilo čijom kontrolom. U socijalizmu država je kontrolisala sve. Osećaj prilično neprijatan, ali je ljudima pružao jednu od bazičnih potreba – osećaj sigurnosti. Divka umesto kafe, vožnja kolima na par – nepar, Goli otok, politička nepodobnost, zabranjene knjige … sve se to lakše podnosilo od ovog osećaja da si prepušten sebi samom. Ne pričamo više o napuštanju zone komfora, što je očigledno trend, pričamo o preživljavanju u zoni haosa. Država ne samo da ne uliva sigurnost, već se svim raspoloživim sredstvima trudi da se osećamo što nesigurnije. Zamislite kako se oseća čovek koji je glasao za Vučića, veruje Vučiću i saznaje da istom tom Vučiću rade o glavi zle sile? Da li se takav čovek oseća sigurno? Slaba vajda. I šta nam preostaje kad se sve oko nas, zajedno sa nama, raspada na sitne komade? Ostaje da probamo da se obučimo kontroli. Da mislimo samo pozitivne misli, da smo ispunjeni samo lepim osećanjima, da kontrolu držimo pod kontrolom ne bi li kontrolisala ono što se kontrolisati ne može – život.

Ova kolumna je naslovljena kao Zapisi iz prizemlja, što bi onima koji imaju blagi uvid u književnost trebalo da asocira na daleko poznatijeg i neuporedivo boljeg dalekog „ rođaka“ Zapise iz podzemlja. E, u tim Zapisima vidimo malog čoveka koji ne pristaje na pravila sistema, ne pristaje da bude vaš, kako sam kaže. On prezire kontrolu svake vrste, jer smatra da je život van svake kontrole, svake formule sreće i blagodati. Život je život samo ako boli, ako prkosi razumu, ako je slobodan i nepredvidiv, sve drugo nije život, već njegov surogat. Kako se to slaže sa našom sve prisutnijom potrebom za kontrolom? Nikako. To samo svedoči koliko se plašimo života. Iz potrebe da se kontroliše i da se bude pod kontrolom stvarani su gradovi,civilizacije, kulture, religije. A onda je iz istih pobuda sve to rušeno ognjem i mačem da bi neko drugi, u ime nečeg drugog, uspostavio svoju kontrolu. Sve u svemu, prilično je naivna ideja da u svetu koji se davi u kontroli onih sa skoro neograničenim resursima za taj vid delatnosti, mi mali i obični možemo išta da držimo pod kontrolom, pa i sami sebe. Možda da zakoračimo u život kao u hladnu i brzu reku,pa kud nas odnese… bar svi znamo šta je na kraju. Ako je neka uteha, kraj ostaje pod kontrolom.

Jovica Jovanović

Nema komentara