26. avgusta 2015.g. u manastiru Manasija otvoren je prvi međunaredni viteški festival “ Despot Stefan Lazarević – JUST OUT “ . Bio je predsednik Toma, bili kaluđeri iz hrama Šaolina, bili Rusi, bili Bugari, bili Hrvati, bili Česi, bili Francuzi . . . samo nisam ja. Naravno, moje odsustvo niko nije primetio, ali ja se nešto pitam – zašto nisam otišao? Mislim, Manasija je u komšiluku, nisam imao nikakve obaveze tog dana, a opet mi nije palo na pamet da odem. Zašto? I tako u traženju odgovora na ovakva pitanja nastaju kolumne.

Ne volim stvari koje su KOBAJAGI. To je osnovni razlog. Performans gde su neki kobajagi vitezovi, kobajagi sve se dešava u Srednjem veku, kobajagi se mlate mačevima i topuzima, Toma je kobajagi predsednik, a onda se pojave ratnici hrama Šaolina i sve zaliči na holivudsku B produkciju. Znam, prilično sam nepravedan prema celom ovom događaju, tim pre što uopšte nisam ni bio tamo, ali stvarno ne volim kad je nešto kobajagi.
Pojam vitez prvi put se javlja u latinskom jeziku – equites. Označavao je ratnika koji je pratio plemića ili plemića koji je pratio monarha. Neki istoričari smatraju da je srednjevekovni pojam viteza i viteštva, zapravo apsorbovana tradicija koja potiče iz Persije, a došla nam je preko Vizantije.
Priča o vitezovima nije ni kratka, ni jednostavna, ali svakako ni tako romantična kako nam se danas čini. Ali, da zanemarimo istoriju, mistiku, politiku, religiju . . . zadržimo se na opštim mestima. Ako danas za nekog kažete da je vitez, to uvek podrazumeva određene osobine ili tačnije vrline koje su neupitne, opšte prihvaćene i društveno poželjne. Zar vitez na belom konju nije sinonim za idealnog muškarca¬? Dobro, mladoženju, ali to se svodi na isto. Ta ideja je toliko usađena u naše, a pod ovim NAŠE, mislim na celokupno evropsko kuturno nasleđe, da svaki drugi pristup nije realan. Bez obzira na argumente koji govore suprotno. Ljude privlači vrlina i po cenu samoobmane. Tako je oduvek. Ali, ako procunjate Internetom videćete da je tzv. “ mračni Srednji vek “ prilično IN zadnjih godina. Sem kobajagi vitezova, imamo gomilu udruženja KOBAJAGI veštica, alhemičara, vampira, čarobnjaka . . . Apsurd, ironija, šta li ? Živimo budućnost. Tehnološki napredak je toliki da prestiže sam sebe, a sve je više onih koji bi da žive u vremenu kuge, Inkvizicije i lošeg zadaha. Psiholozi kažu da je baš taj vrtoglavi napredak tehnologije osnovni razlog tog iracionalnog bekstva u prošlost. Tehnologija nam svakodnevno olakšava neki segment života, ali ta brzina kojom ta olakšanja dolaze, toliko je velika da ne postižemo da je ispratimo i savladamo. Tako da lakše, u nekim trenutku, postane teže. Stvarno se čovek oseti nelagodno kad shvati da je kupio veš mašinu ili frižider koji su tehnološki pametniji od njega. Telefone i televizore neću da pominjem, to je davno otišlo predaleko. I tako se dođe do zaključka – ako ne mogu da ispratim novo, posegnuću za starim. Staro nema iznenađenja, podložno je idealizaciji i ako nisam pametniji od buzdovana . . . onda . . . mislim, stvarno.
Ali, tehnologija je relativizovala i druge vrednosti – dobro i zlo, hrabrost i kukavičluk, lepo i ružno, ljubav i mržnju, veru i neveru . . . U takvom svetu gde je sve u fazonu – “ Mož’ da bude, al’ ne mora da znači “ , čovek ima potrebu za nečim jasnim, jednostavnim i nedvosmislenim. Makar to bilo i kobajagi. Problem imamo mi koji ne preferiramo KOBAJAGI. Sem što ostajemo kod kuće u vreme ovakvih manifestacija, ostaje pitanje kako savladati stvarnost bržu od života ? Gde pronaći vrednosti koje imaju smisla same po sebi ? Kako i gde, a da to ne bude kobajagi ?
“ Umetnost imamo da ne bismo propali od istine “ kaže Niče. Sve češće se slažem sa ovim gospodinom. Da li je to znak sazrevanja ili početak dijagnoze, procenite sami.

anonimni kolumnista

Nema komentara