Hteo sam da preskočim ovu temu, ali ne vidim da se o njoj piše onoliko koliko zaslužuje, pa sam se predomislio – pisaću o pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu.

Bilo bi zanimljivo da ovde iznesem sve one istorijske činjenice o čoveku koji je odgovoran za jedan od najokrutnijih zločina u srpskoj istoriji – ubistvo kralja i kraljice, Aleksandra i Drage Obrenović. Kao i za još neka nerazjašnjena ubistva. Bilo bi zanimljivo, ali bilo bi to i ponavljanje onoga što već možete da nađete u drugim tekstovima, pod uslovom da vas ova tema uopšte zanima.

Meni se nekako bljutava priča ministra Vulina o „presađivanju“ posmrtnih ostataka jednog takvog čoveka, i drugara mu, u Aleju zaslužnih građana, nadovezuje na prošlonedeljno „ludilo državnog udara“ . Naime, Apis i njegova družina, godinama posle Majskog prevrata 1903. godine, terorisala je Srbiju, kralja, političke stranke, novinare, pa samim tim i nejaku srpsku demokratiju i srpski narod permanentno sejući strah i nestabilnost, po principu – zavadi pa vladaj. Apisova družina, poznata i kao „Crna ruka“, bila je ne samo izvan zakona već i iznad zakona. Iako je njihova uloga u mnogim događajima još uvek nedovoljno razjašnjena, više je nego jasno da je patriotizam pukovnika Apisa bio, blago rečeno, poguban za srpsku državu i srpski narod.

Da sa Solunskim procesom, još jednom u nizu misterija srpske politike, ne nestaje „Crna ruka“ i crnorukaško shvatanje politike i države, pokazuje nam UDBA i njen legendarni šef Aleksandar Ranković. On je 1953. rehabilitovao sve streljane crnorukaše osuđene u Solunskom procesu. Na taj način je napravio još jednu sitnu pakost Karađorđevićima i njihovim simpatizerima, ali i jasno stavio do znanja da ideje, metod rada i pravila političke igre koje su stvorili Apis & co. ne prestaju da važe u novoj Jugoslaviji.

Uloga opskurnog ministra Vulina i njegov „patriotski gest“ valjda treba da nas podsete da ista pravila važe i danas. Jer, šta je bolje za političku elitu jedne siromašne zemlje od podanika koji su u permanentnom strahu? Sa očajnima je rizično, jer nemaju šta da izgube. Ali, uplašeni očajnik je idealan. Jer, od straha leka nema, kaže poslovica. Uplašen a očajan, spreman je da prihvati svako obećanje, svaku laž, svaki tračak nade da će biti bolje. Samo strah mora da bude stalan i sveprisutan, a jedina nada mora da dolazi Odozgo. Ne, ne od Boga. Nego od onih koji su uvek na vlasti. Od onih koji su vlast po sebi. Vlast i iznad vlasti, zakona i morala. Od Apisovih naslednika oličenih u njihovim softly verzijama koje je kreirao Dušan Kovačević – Luki Labanu i njegovoj refleksiji, Iliji Čvoroviću.

Sve u svemu, iz ove perspektive mi smo jedan sluđen, uplašen, siromašan narod kojim se lako manipuliše. Tako je i tako će biti sve dok nam je lakše da se identifikujemo sa Markom Kraljevićem, Apisom ili Legijom, nego sa Despotom Stefanom Lazarevićem, Dositejem Obradovićem ili Teslom.

Za kraj ovog teksta ostavio sam pasus iz teksta Dubravke Stojanović na istu temu. Smatrajte ga dijagnozom jedne opake društvene bolesti.

„Apis“ je metafora. Kad kažem „Apis“, mislim na kabadahijsku politiku moći koja ruši pravila pre nego što se uspostave, poništava zakone pre nego što se primene, obesmišljava institucije, ismeva procedure, demokratiju vidi kao slabost, „drugog“ kao neprijatelja. Snaga mu je u topuzu, moć u zavereničkim organizacijama, sila mu je najjači argument. „Apis“ društvo čini slabim, uplašenim, moralno tupim i spremnim na svaki postupak koji izgleda kao da glavu čuva. „Apis“ je pretnja pred kojom drugačije mišljenje izgleda kao ludost, integritet kao glupost, nezavisnost kao samoubilačka avantura najvišeg rizika. To ime je metafora za najdublju političku koroziju, moralnu korupciju, živi pesak koji usisava sve što na njemu nastane.

Nema komentara