Vest da je Evropa nudila Rusiji izgradnju gasovoda “Istočni prsten” koji bi prolazio kroz Bugarsku, Rumuniju, Slovačku i Mađarsku i zaobišao Srbiju, bila je iznenađujuća za našeg ministara inostranih poslova, koji je ponašanje Evropske komisije nazvao licimernim.
Logično, ovde se nameće jedno vrlo bitno pitanje? Kako to da gasovod Južni tok, u kome bi Srbija postala energetski ključ na Balkanu, nije u skladu sa energetskim pravilima EU, a ovaj gasovod koji je Evropa želela da izgradi ispunjava ta ista pravila? Čini se ovde nije problem u Rusiji, koju sa strahopoštovanjem gledaju i uvažavaju, iako su im uveli i sankcije, jer im je potrebno da održavaju sa njom dobre odnose, jer to je zemlja koja ih je kroz istoriju nekoliko puta porazila, a iskreno nikada nije bila jača i silnija nego danas. Pa o čemu se onda ovde radi? Ovde se radi o onim ludacima sa Balkana.
Sada je i laiku jasna situacija da Nemačka kao država koja vodi glavnu reč u Evropi, a pod njenim uticajem i ostale članice, nikada nisu gledale našu državu kao ravnopravnog partnera sa iskrenim namerama da nam pomognu, da jednog dana postanemo deo Evropske unije. Uloga koja je dodeljena Srbiji je da bude država koja Evropskoj uniji služi za potkusurivanje, ucenjivanje i za izvršavanje zadataka po nalogu te iste Unije i zarad plašenja ostalih zemalja na Balkanu i samim tim ona treba da bude trajno slaba, zavisna, politički i finansijski, kako bi bilo koja njena vlast uvek bila pokorna i vazalna. Srbija koja bi bila energetski jaka, koja bi počela da se uzdiže, nije po meri Nemačke i Evropske unije jer kao takva može u nekom momentu da se otrgne kontroli i da zasmeta kao mnogo puta do sada.
Samo ovakva Srbija, kao što je danas, može se trajno ucenjivati Kosovom, Republikom Srpskom, pretnjama o izgradnji novog Berlinskog zida na Balkanu, samo takvu Srbiju možete držati pokornu, kao gladnog psa na lancu.
Od raspada SFRJ, pa do današnjih dana svedoci smo dvojnih aršina pre svega nemačkih a i ostalih zvaničnika koji se zalažu za demokratske tekovine i poštovanje prava, ali kada se radi o Srbiji te demokratske tekovine, ta prava oni tumače na samo njima svojstven način i gotovo uvek na štetu naše države.
Sada se vidi da ništa nije slučajno i ma šta mi uradili, ma koliko bili pokorni, ma koliko bili iskreni, mi ćemo u očima velikih evropskih zemalja a pre svega Nemačke ostati oni Srbi koji su početkom prošlog veka, ubili svoga kralja, 1914 njihovog cara, a 1941 kada je cela Evropa puzala pred Trećim rajhom prvi smo rekli NE savezu sa fašistima. Zato nije slučajno da su danas u spokoju države koje Nemačka protežira i kojima gleda kroz prste, nekadašnje saveznice trećeg rajha, Hrvatska, Mađarska, Bugarska, Rumunija – ništa nije slučajno i za zahvalnost nikada nije kasno, pa i posle 70 godina.
Jeste, tačno je, da su sva ta dela koja su Srbi počinili bila pomalo i šizofrena datom trenutku i da su posledice svih naših odluka imale najgore implikacije na nas same. Iz ove perspektive vidi se da smo mi najveći gubitnici u svakom pogledu, pre svega demografski pa i nacionalno i tokom Prvog i Drugog svetskog rata ali i raspadom SFRJ. Pored svega smo i dodatno surovo kažnjeni bombardovanjem 1999. godine, da nam se da do znanja da treba da nestanemo sa lica zemlje. I nije slučajno kada su nas tokom drugog svetskog rata streljali, 100 za jednog, mislim da tu meru sopstvene vrednosti nisu promenili ni danas, da i danas misle da su u toj meri daleko superiorniji i moćniji od nas. Ali su takođe svesni da nama to nije nikada ni bilo toliko važno. Jer da je tako, zar bi mi tamo neki kulaci, radnici, sirotinja, bili u stanju da se odupremo hegemonizmu, diktatu velikih sila i da menjamo već zadate istorijske matrice?
Da to smo mi, mali siromašan autodestruktivni narod na Balkanu koji ima genetski osećaj za slobodu, pravdu, za poštenje, za solidarnost sa drugima. Da to smo mi, mali narod koji je zbog principa (čitaj Principa), izgubio nekoliko miliona stanovnika u prošlom veku, jer smo se i 1914 i 1941 i 1991 borili za demokratske vrednosti, za pravdu, pravo i slobodu. Ali odlukom moćnih sila to pravo je od svih naroda u Evropi samo nama uskraćeno, jer smo mi od početka prošlog veka u njihovim očima teroristi i u najmanju ruku blago psihički poremećen narod.
I to što je Evropska unija tj. Nemačka htela da nas zaobiđe da ne postanemo na bilo koji način bitni govori više o njima nego o nama. Koliko danas dobijaju na značenju i na simbolici proročanske reči „Naše će sjene, hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“. Izgleda da i od ovakve, slabe, devastirane, ekonomski uništene Srbije podrozrevaju, što bi rekao naš seljak “od str’a’ leka nema”.
Toliko o prijateljstvu, o iskrenim namerama, poštovanju zakona i prava i o demokratskim tekovinama Evropske unije.
Milan Jakovljević
