Piše Biserka Jakovljević, psihoterapeut

fotoZa vreme mojih studenskih dana biblioteka je bila mesto gde sam provodila mnogo vremena. Učenje nije bio jedini razlog, tamo sam odlazila kada sam želela da budem sama, u njoj sam ponekad spavala, jela, upoznavala interesantne ljude, muvala frajere. Biblioteka je jedno zgodno mesto, gde možete da provedete mnogo vremena sami sa sobom i sa svojim mislima u cilju svog ličnog razvoja, ali možete upoznati i neko fino društvo i iskoristiti to u nekoj kvalitetnoj komunikaciji.

Dva susreta su mi ostala najupečatljivija, prvi sa prof. dr. Žarkom Koraćem, često smo se sretali, on je gotovo svakodnevno dolazio po neku literaturu, vremenom smo uspostavili komunikaciju koja je bila kratkog daha i mogu slobodno reći konfliktna, jer smo se kosili u političkim stavovima.

Drugi suret je bio sa Čedomirom Jovanovićem i ako ste pomislili da je on tu dolazio radi knjiga, prevarili ste se. Tu je usput svraćao, da se osveži ili presvuče u pauzi između dva studenska protesta. Nismo nikada imali bilo kakav razgovor i pored toga što je Čeda bio jako lep i popularan, u to vreme, i za kojim su se, nećete verovati, horde studenkinja otimale noseći bedževe „Čedo oženi me“. Nisam videla sebe kao nekoga ko juri po tim studenskim demonstracijama, to mi je sve delovalo smarajuće, a iskreno nismo delili ni ista politička uverenja.

Brzo sam shvatila da u biblioteku dolaze i osobe samo sa jednim ciljem, da tu upoznaju nekoga. Na pauzi za cigarete brzo se razvije priča i ona preraste u celodnevna druženja i van biblioteke. Mlađe generacije trebaju da imaju u vidu da smo tada živeli bez telefona (često i fiksnog), interneta, facebook-a… Tako da je važilo pravilo, što više vremena provodiš u biblioteci veća je verovatnoća da ceš zbog raznih iskušenja koje ona pruža omanuti na ispitima.

Onaj ko nije nikada zaspao u biblioteci ne može da shvati kako se dobro spava tamo, pogotovo u vreme ispitnog roka. To su mesta koja su uvek čista i jako topla, odišu spokojstvom i mudrošću. Nekada smo kao čitaoci imali privilegiju da šetamo pored beskrajnih polica, tragajući za svojom podsvesti, dodirivali smo knjige, listali i udisali finu prašinu. Kažu da je takvih biblioteka sve manje i da sada u bazi podataka tragaš za naslovima bez kontakta sa „živom“ knjigom.

Ja preko deset godina nisam ušla ni u jednu biblioteku. I sada mogu navesti da su razlozi za to, moje nagomilane obaveze i rastrzanost izmedju posla i kuće, sve manje slobodnog vremena i vremena za sebe. Ili da me jako nervira to što preko kataloga moram da biram knjige, tako da to mogu i kod kuće preko interneta. Ili to što obično kjige koje ja želim da čitam već čita neko drugi. Ali ako želim da budem iskrena prema sebi i knjigama koje sam pročitala ili ću ih čitati, onda pravi razlog leži u želji za posedovanjem.

Svaku knjigu koju pročitam smatram integrativnim delom sebe, svoje ličnosti, mog iskustva i emotivnog života. Ako mi je nešto blisko onda želim da ga posedujem. Jako me frustrira ponovni odlazak u biblioteku vraćanje knjiga i odvajanje od njih.

Zašto mi ih uzimate kada su one moje i kada mi pripadaju? Uvek se osećam kao da me ostavlja momak ili kao da mi oduzimaju omiljenu igračku. Veliki blam bi bio da me u ovim godinama hvataju kako kradem knjige ili opominju zbog ne vraćanja. Tako da godinama unazad za mene važi pravilo: ne čitam knjigu za koju ne mogu unapred da budem sigurna da ću je zadržati.

Srećom sada postoji mnogo načina da se dodje do starih izdanja sa veoma pristupačnim cenama.

Nema komentara