Neverovatno je da naš život u jako malom obimu čine zaista nama bitne stvari. Sve je zapravo samo puko razmišljanje o tim važnim trenucima. Važni trenuci uglavnom su deo naše prošlosti i mi previše vremena provodimo razmišljajući o njima. Sadašnjem trenutku se jako malo bavimo, ne percepiramo ga u celini i gotovo da ga nikada iz prve ne razumemo. Koliko ste puta doživeli jako lepe i srećne trenutke, a da uopšte niste znali da su tu isped vas, da u njima živite i da vam se dešavaju. Uživati u sreći zbog izuzetnosti sadašnjeg trenutka pravi je blagoslov, a obično smo potpuno nesvesni značenja koji će on kasnije imati za nas. Svu kolotečinu života dopunjavamo razmišljanjima o onome što je nekada bilo i motajući stotinu različitih scenarija kako je možda trebalo da se odigra. Prošlosti dajemo preveliki značaj, nažalost to je tako beskorisno. Što je najludje u svemu u pitanju je ponajviše onaj deo naše prošlosti, koji nam baš i nije išao na ruku. Ono što je bilo, bilo je i to nikako ne možemo promeniti, sve i da se silno trudimo. Ono što možemo uraditi danas jeste da jednostavno odlučimo da naša prošlost baš i nije toliko značajna za naš sadašnji život i da je potpuno nevažna za našu budućnost.

Živeti u prošlosti je isto što i živeti u svojoj senci. Nju stvaramo od zaklona svojih strahova, sklanjajući se od onog, od čega smo sazdani i za šta smo kadri. Ako prošlost zauzme nezasluženo, a preveliko mesto u našem životu, onda ga dovoljno biti neće za sadašnjost, a još manje za budućnost. Za sadašnjicu, morate priznati, mesta svakako ima jako malo, ona je za nas samo onaj običan i nebitan trenutak koji čekamo da prodje dok se ne desi nešto izuzetno, a pri tom smo sa svih strana nas okruženi duhovima prošlosti.

Da li mi možemo svoje vreme koristiti i na način da razmišljamo ponajviše o svojoj budućnosti? Da li možemo dosadu svakodnevice zameniti nekim lepim mislima o nekom sutrašnjem danu? Naravno da možemo. Sve se nalazi samo u nama i u okvirima našeg razmišljanja i tu je pothranjena naša prošlost, sadašnjost i naša budućnost i samo mi biramo značenja tih vremenski apstraktnih distanci. Da li smo dovoljno hrabri da zamislimo neku lepu budućnost po svojoj meri i potrebama? Da li možemo sebi dati slobodu da bar malo isplaniramo taj divan zlatni dan koji priželjkujemo? Zašto da ne, šta nas u tome sprečava? Da li će nas u tome sprečiti sećanje na nekog bivšeg koji nas zapravo nikada nije ni zasluživao? Da li možda neki poslovni neuspeh, koji nam je samo otvorio najpre vidike, a onda i vrata za nove uspehe, poslove, poznanstva?

Možda život baš za vas, bojažljivo i sebično čuva i to u krajnjoj tajnosti, neke sjajne i izuzetne uspehe.

 

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

 

 

Nema komentara