Nedavno je moja drugarica posetila našu srednju školu, domogla se dnevnika četvrte godine, ugledavši nešto neobično, slikala je mobilnim telefonom i potom mi poslala fotografiju. To što joj je zapalo za oko bila je moja ocena iz filozofije „dvojka kao vrata“ izmedju svih mojih petica. Ugledavši taj prizor doživela sam blagi šok. Mnoge važne, a krajnje jednostavne stvari obično izbrišemo iz našeg sećanja. Ko bi i pretpostavio da je jedini djak u generaciji te davne devedeset i neke, koji je uopšte studirao na Filozofskom fakultetu, imao ni manje ni više, nego dvojku iz filozofije. Pravi luksuz, za medicinsku školu.

Zaista se ne sećam kako je do toga uopšte došlo i iskreno verujem da mi tom prilikom nije naneta neka nepravda. Taj deo života pamtim jedino po tome, što sam gajila snove da postanem lekar, a za Hegela i Kanta i nasam baš previše hajala. Sasvim nesvesna da će Hegel, Kant, Niče, Šopenhauer i ostalo društvo, mrtvih filozofa, postati moji jako dobri prijatelji.

Šta zapravo želim reći? Sve ono što smo mi danas, kao i ono što čemo biti sutra ne odredjuju naši prošli uspesi, niti naši neuspesi. Život je žilava tvorevina i zato svaka iskrena želja za ličnim rastom i razvojem uspeva da nadjača bilo kakav nedostatak. Ograničenja su unutar čoveka, u njegovim sumnjama, strahovima, kompleksima. Kada čovek postane svestan činjenice da je sam sebi najveće ograničenje, njegove mogućnosti postaju bezgranične Čovek ne prestaje da se razvija sve dok je u procesu učenja, a u stanju je da nauči bilo šta što poželi. Znanje je dostupno svima, jedino što nisu svi u dovoljnoj meri inspirisani da ga usvoje.

„Možeš, jer trebaš“ Immanuel Kant

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara