Postoji opšte prihvaćeno ali i nepotvrdjeno verovanje, da na ovim našim prostorima žive izuzetno lepe žene, što nas sve kolektivno dovodi u poziciju da smo jako ponosni zbog ove činjenice. Moguće je da su žene u Srbiji jako lepe, ali izvesnija je činjenica da su one svakodnevno izložene porodičnom, partnerskom i rodjačkom nasilju.

Možda bi trebalo uraditi jedno sociološko- antropološko istraživanje koje bi istražilo stepen korelacije izmedju ženske privlačnosti i nasilja u partnerskim odnosima. Ovakva jedna studija bi izazvala otpor i oprečan stav od mnogih koji bi njene početne hipoteze proglasili sekstističkim i šovinističkim, ali moguće je da bi se došlo do nekih korisnih odgovora. Mi nemamo jasnu teorijsku postavku zašto se nasilje dešava, kako ga možemo sprečiti i šta učiniti da do njega ne dodje i pored toga što se puno govori o ovoj temi, puno piše i zalaže za emancipaciju žena. Potrebno je sprovesti veliki broj istraživanja i razne faktore dovesti u kolerativni odnos, približiti se istinskim razlozima i mehanizmima. Dosadašnja istraživanja sprovedena u našoj žemlji uglavnom su se bavila stepenom zastupljenosti nasilja i bila su brojčano poražavajuća. Na primer, na osnovu nekih istraživanja utvrdjeno je da je svaka žena u Srbiji, do svoje osamnaeste godine doživela neki vid seksualnog nasilja.

Uverenja sam da je eskalacija nasilja produkt socijalne konstrukcije društva u kome nasilje kao model ponašanja postaje dominantan. Sve što je u jednoj društvenoj zajednici dominantno vremenom postaje prihvatljivo i prećutno ispravno. Ljude oduvek interesuje šta rade drugi, šta misle i govore i to u mnogo većoj meri nego šta oni sami rade i šta misle. Ovo podražavanje drugih ljudi jeste egzistencijalno neophodno da bi se preživelo. U imitiranju drugih ne postoji ništa loše sve dok većina oko nas ne radi destruktivne stvari. Ako smo duži vremenski period izloženi svakodnevnom nasilju u svom okruženju, vremenom usvajamo takav model ponašanja bez potrebe da prosudjujemo da li je to ispravno ili nije.

Žene u Srbiji možda i nisu toliko lepe koliko želimo da verujemo da jesu, ali su sasvim sigurno njen najvredniji deo. U društvu koje doživljava tranziciju one su podnele najveću žrtvu jer se trude da balansiraju izmedju patrijahalno- tradicionalnih modela koji su još uvek izuzetno prisutni i potreba savremenog društva koje teži za slobodnom, obrazovanom i emancipovanom ženom. Kao društvo nismo još uvek dovoljno sazreli da prihvatimo „novu – savremenu“ ženu i radije ćemo pronaći niz epiteta kojima ćemo je degradirati i omalovažiti. Društvo u tranziciji u procepu je i u jakom konfliktu sa samim sobom i potrebno je vreme da neke stvari pronadju svoje pravo mesto. Žene i deca za to vreme podneće najveću žrtvu.

Sve dok muškarci ne prihvate da njihove partnerke nisu njihovo vlasništvo i da nikako ne raspolažu njihovim životima i to samo zato što su ih jednog pra-dana udarili u glavu i odvukli u pećinu, nasilje će egzistirati kao pošast koje ćemo se teško osloboditi. Nemamo mi ništa od toga da nas smatraju lepim, sve dok nas ne dožive potpuno ravnopravnim.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara