Nedavno dok sam čitala svoju elektronsku poštu vidim da mi je pristigao jedan mejl, predpostavljam pukom greškom, u njemu uviđam da izvesna osoba poziva ljude na psihoterapijsku seansu. Pošto ja u slučajnosti nimalo ne verujem i smatram ih veoma važnim, reših da napišem ovaj tekst. Spletom različitih okolnosti dobro poznajem pošiljilaca. Ništa neobično osim nezaobilazne činjenice da dotična osoba, a u to iskreno verujem, ni dva puta nije prošla pored nekog ozbiljnijeg fakulteta, a da je diplomirala na fakultetu humanističke orjentacije, nema ni govora. Šta su to fakulteti humanističkog okvira koji predstavljaju dobru bazu za dalje školovanje psihoterapeuta? To su pre svega fakulteti filozofske orjentacije: psihologija, pedagogija, sociologija, filozofija; zatim fakulteti medicinske orjentacije: medicina i defektologija; primecujem da i teologija u poslednje vreme ima tendenciju da doprinese razvoju psihoterapije.

Naravno, završen fakultet nije dovoljan i edukant se nalazi tek na pola puta. U narednih četiri, pet ili šest godina čeka ga puno učenja, truda i odricanja. Psihoterapet kada započne rad sa svojim klijentima i dalje nije samostalan, već obavlja svoju praksu uz stalan nadzor starijeg kolege. Učenik ima obavezu i odgovornost da tokom učenja odlazi na psihoterapijske seanse u cilju suočavanja sa vlastitim problemima i porodičnim prilikama? Zašto? Zato što jednostavno nije moguće da pomažemo drugima, a da sami nismo prošli kroz čitav proces. Takođe je neiskreno sa drugima razgovarati otvoreno o njihovim ličnim problemima, a da nismo spremni da svoje otkrijemo. Da li nešto „radi“ ili je nekorisno možemo utvrditi samo na ličnom primeru. To je ujedno i način da naučimo posebne metode rada. Sve u svemu za sve je psihoterapija jedan bolan proces. Kako za našeg klijenta, tako i za samog psihoterapeuta, jedino što je on naučen da se uhvati sa tim u koštac. Osoba koja se predstavlja lažno, nije u mogućnosti da nanese neku posebnu štetu drugim ljudima, osim materijalne, štetu će naneti jedino sebi i svom fizičkom, emotivnom i psihičkom zdravlju. Osoba, pri tom, hoda na samoj granici svog sunovrata i pitanje je dana kada će se okliznuti.

Psihoterapijski proces nije jednosmeran kao što se to pretpostavlja. U svakom autentičnom kontaktu mi se susrećemo i sa samima sobom i sa najdubljim delovima svoje intime. Taj mehanizam nije nov, niti su ga psihoterapeuti izmislili i rezervisali. Ljudi još od dnevnih vremena sastaju se, razgovaraju jedni sa drugima u cilju rešavaja problema.

Ono što razlikuje prosečan poverljivi razgovor, uz kaficu, od psihoterapijske seanse jeste da je dužnost psihoterapeuta da u tom procesu stvori bezbedno okruženje. Da bi se bilo šta na ovom svetu izgovorilo, ono što smo u stanju da zamislimo ili nismo, preduslov je stvoriti bezbednu atmosferu. Neophodno je izvesti svog klijenta na bezbedan kolosek kroz svesno i unapred zadato kreiranje promene. Kada se naš klijent menja i mi se zajedno sa njim menjamo, i pri tom smo potpuno svesni ove neminovnosti.

Ja već godinama nemam klijente niti svoju psihoterapijsku praksu. Zašto? Zato što sam potpuno svesna ozbiljnosti i odgovornosti neposrednog rada i zato što znam da nemam dovoljno vremena da se adekvatno posvetim svojim klijentima, ali i sebi samoj u tom dvosmernom procesu. To je razlog zašto sam se opredelila za psihoterapijsku oblast kroz edukaciju i publistički rad. Želja mi je da kroz publistički rad delujem propagandno stvarajuči mogućnost za rast i razvoj mladih psihoterapeuta.

Svako od nas, ko se predstavlja lažno u bilo kojoj oblasti i ko pokuša naivno da zauzme mesto koje mu prirodno ne pripada, donosi štetu ljudima u svom okruženju, ali remeti i proces svog ličnog rasta i prosperiteta. Stepenice svog rasta je nemoguće preskočiti, da je to moguće, svi bi to uradili.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara