bisaaaČovek je oduvek imao potrebu da crta i piše po svom životnom prostoru. Funkcija i karakter tih dela zavisila je od zahteva vremena i kulture u kome su ona nastajala. U našoj zemlji, grafiti, u obliku u kome ih danas poznajemo, prvi put se pojavljuju tokom Drugog svetskog rata. Saradnici okupatora revnosno su na kućama jevreja i političkih neistomišljenika iscrtavali Davidovu zvezdu ili kukaste krstove. To su bili znci koji su zlokobno pokazivali iz kojih kuća treba ljude izvoditi i upućivati direktno u logore. Kod nas se, nažalost, sve loše stvari iz inostranstva, mnogo brzo primaju, a potom dosta dugo opstaju, a dobre stvari nismo kadri gotovo uopšte da prihvatimo. Tako da ne čudi, što grafite sa sličnim simbolima možemo na fasadama videti i danas. Njihovi autori, zaista verujem u to, verovatno bi prestali da ih ispisuju, kada bi saznali pravu prirodu njihovog porekla i ulogu koju su imali.

Autori današnjih grafita prvenstveno imaju potrebu da budu buntovni ili tačnije rečeno buntovno destruktivni. Osećaju bes i otpor prema porodici, školstvu, okruženju, društvu u kome su sputani i u kome nema dovoljno mesta za ispoljavanje individualnosti. Važno je razumeti prirodu njihovog besa i potrebu za destrukcijom. Takodje ih treba edukovati da osećaj besa i ljutnje nužno ne mora biti ispoljen kroz rušilačku težnju i da se ljutnja može manifestovati kroz različite načine, a jedan od načina je kreativnost.

O grafitima uopšte i o njihovoj štetnosti se veoma retko govori. Naše društvo uglavnom ćuti o tome ili ih smatra bezazlenom pojavom. Naravno nijedan grafit, sam po sebi, nikada nije stvorio društveni preokret, ali su mnoga dela uništila važne gradske fasade i učinila veliku materjalnu i ekološku štetu. Čitavi stambeni kvartovi su naruženi.

Zašto je to loše? Kvalitet života svakog pojedinca čini i negovo okruženje u relativno visokom procentu od oko 30%. Ono što nas svakodnevno okružuje, sredina u kojoj živimo, boji oko jednu trećinu naše ličnosti. Naš osećaj sigurnosti, zadovoljstva, raspoloženja, motivacije, bliskosti… i ostalih nama jako važnih stvari. Drugačije rečeno, jedna trećina onoga što posedujemo u sebi jeste direktan proizvod onoga sa čim se svakodnevno susrećemo, a što obično ne primećujemo i ne pridajemo preteranu važnost.

Svesno ne uviđamo koliko nam smeta nered i nesklad u kome živimo i rastemo, ali to ne znači da se on ne odražava na naše psihičko i fizičko zdravlje.

Naravno treba poštovati mladalački bunt i potrebu za izražavanjem, ali mlade treba edukovati da svoju osobenost i slobodu mogu iskazati kroz artistički način, koji ne vredja i koji ne nanosi štetu.

Lepo je ako neko ima potrebu da se izrazi na ovaj način, ali potrebno je da poznaje i usvoji naka pravila. U svemu što čine ljudi postoji bon ton, pa i u ovoj oblasti. Prvo dobro razmisliti o poruci koju šaljete, da li je ona smislena i da li vredja pojedinca ili grupu. Ako se opredelimo za tekst on mora biti autentičan sa jakom opštom porukom, ako je u pitanju likovni sadržaj, vodimo račina o kvalitetu slikovnog izražaja. Zatim, pronaći odgovarajući zid. Postoji puno zidova ružnih samih po sebi, to nikako nisu stambeni blokovi ili važne gradske celine, već garaže, šupe, magacini, napušteni objekti… I najvažnije pravilo je, poštovati estetiku. U svetu postoje prava umetnička remek dela u ovoj likovnoj formi. Sve ostalo je škrabanje, bezvredno bilo čije pažnje, a još uz to i štetno, jer narušava prostor u kome živimo.

Vidjam po gradu, u poslednje vreme sve češće, za mene čudnu pojavu da se rodjendanske čestitke ispisuju u vidu grafita svuda po gradu. Ok, šalju bar lep sadržaj, ali kako bi izgledalo da svi jedni drugima šaljemo poruke lične prirode na ovaj način. Čemu onda pisma, golubovi pismonoše, telegrami, faks mašine, telefoni, internet, društvene mreže… Za moj rodjendan, molim vas, nemojte.

Biserka Jakovljević

 

 

 

Nema komentara