Ljudi uglavnom imaju velika očekivanja od drugih iz svog najbližeg okruženja. Svoja očekivanja brižno negujemo i ni po koju cenu ne želimo da u njih ma kako posumnjamo i u procenu eventualno uključimo i neke realne parametre. Jedni druge posmatramo i razumemo ponajviše kroz prizmu svojih potreba i pre ili kasnije neminovno shvatamo da mnoge nama bliske osobe nisu u stanju da na te potrebe i odgovore. Tada smo jako ljuti, prvo na druge, a onda i na sebe, osujećeni, povređeni i na kraju bolno razočarani. Suštinski mi se i ne razočaravamo u druge ljude već u svoje vlastite snove. Naš rastanak od neke važne ideje, od našeg nedosanjanog sna, gotovo stvara istu tenziju kao kada se rastaju ljubavnici koji se puno vole.

Kada bi uložili napor i sagledali situaciju u kojoj se nalazimo shvatili bi da nikada u osobu koja nas je razočarala nije ni trebalo ulagati svoja očekivanja, jer ona našim snovima nije bila nimalo dorasla. I šta sada? Postoji jedna sasvim izvesna činjenica: sve dok živimo i dok dišemo mi smo u stanju da iznova i iznova želimo i da to što želimo sanjamo. Možda se naša razočarenja mere našom sposobnošću da sanjamo i žudimo.

U sećanju mi je ostala jedna davna scena iz Studenskog grada. Momak moje cimerke dolazi sa ispita sav razdragan i nasmejan. Ona radosno uzvikuje: „Položio si!” On na to: „Ne i osmog puta sam pao isti ispit.” „Zašto onda deluješ radosno?” „Shvatio sam da profesor ne može da me obori više puta od toga koliko ja puta mogu pasti. Jednog trenutka rezultat neminovno mora preći u moju korist.”

Ljudi ne mogu da vas razočaraju više od onoga što vi zamislite u svojoj glavi, ali to ne sme da vas osujeti u naporu da svoje snove sanjate iz razloga što će se neminovno najmanje jedan san u jednom trenutku i ostvariti.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara