bisaaa

piše Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Oduvek me je kopkalo pitanje, šta je to u ljudima što ih nagoni da čine razne neprimerene stvari sebi, a ponajviše drugima u svojoj okolini. Zašto moj komšija kad silazi zajedničkim stepeništem mora dobro, iz samih petnih žila, da se nakašlje, sluzavu tečnost par sekundi da valja po ustima, onda da je glasno i snažno zalepi na pod ispred komšijskih vrata? Da li moj komšija uopšte ima svest o tome, da to što radi nekog ugrožava? Da li se iko od nas usudio da mu na to skrene pažnju? Ja svakako nisam. Kada bi imao svest o tome da drugima ono što radi smeta, a uostalom ugrožava i njega samog, da li bi prestao, ili bi baš tada nastavio po svom zadovoljan što nervira druge?

Nazalost nije moj nesrećni komšija jedini primer. Sličnih primera je mnogo i čini se sve više i više. Koji su razlozi za sve bezobzirnije nekontrolisano ponašanja prema drugim ljudima?

Dete, odmah po rođenju, sebe doživljava kao centar sveta i sve što se nalazi u njegovoj okolini, za njega postoji samo zato da bi njemu pripadalo i da bi odgovorilo njegovim potrebama. Ovakvo ponašanje je neophodno, da bi nejaka beba uspela da preživi u surovom svetu. Ako je gladna, ako je nešto boli, ona neutešno plače dok ne dobije ono što želi. Zamislite bebu koja bi uvek strpljivo čekala odraslog da odgovori njenim potrebama. Baš bi se načekala i život bi joj po svoj prilici bio u opasnosti. Dete brzo nauči, da je egocentrični pogled na svet izuzetno efikasan i kako raste dobrovoljno se ne odriče te pozicije. Svaki odrastao čovek je u suštini beba željna pažnje, koja se trudi da čvrsto zadrži pozicije koje joj prijaju, ali tokom odrastanja i vaspitanja čovek bi trebalo da nauči, jednu važnu lekciju, da nije baš uvek pametno biti centar sveta i želeti sve i sada i odmah. Nažalost, mnogi odrasli su propustili ovo u svom razvoju i ostali su bezpovratno oštećeni i štetni za sebe i svoju okolinu.

Problem nastaje kada psihološki, emotivno i intelektualno odrasla osoba ne poraste daleko od bebe. Tada čoveka kroz život vode isključivo lične želje i potrebe, niske pobude i strasti. Čovek jednostavno postaje slep za potrebe drugih i to je jedan nezreo ali primitivan stav o životi, o sebi, o drugima i o svom okruženju.

Druge povredjujemo jednostavno ubeđeni da je ono što radimo dobra stvar, možda i jeste tako, ali samo za nas same. Često smo nesvesni da naše viđenje sveta nije univerzalno, ono je samo naša lična kreacija. U narodu je već dugo poznata krilatica, da je put u pakao popločan dobrim namerama.

 

Nema komentara