Zamisli da si velika, zadovoljna, domaća mačka. Zamisli da se bezbrižno izležavaš i lenjo predeš po tepihu dnevne sobe. Zamisli da najednom u sobu, tik ispred tebe, uleti šarena lopta. Šta ćeš uraditi? Da, odjednom ćeš skočiti bez razmišljanja, krenućeš svom snagom u  lov i oko lopte ćeš radosno poskakivati.

Naravno, ti nisi mačka, ti si čovek i zato pošto lopta uleti u tvoj prostor, prvo pogledom tražiš mesto sa kog je dospela, zainteresuješ se najpre za uzrok i razmišljaš o posledicama koje ova situacija može izazvati. Ko je odgovoran za ovakav iznenadni događaj? Šta je tome uzrok? Da li je ovo nešto dobro ili je loše za tebe? Gotovo bez izuzetka uvodimo dimenziju benefita, ali i etike. Zašto nismo u stanju da jednostavno prihvatimo običnu činjenicu da je ispred nas lopta? Zašto u toj novonastaloj, iznenadnoj situaciji ne nalazimo potrebu da uživamo? Zbog čega nam to nije zabavno? Zašto smo tako komplikovani?

Možda nemamo svest o tome da provodimo svoj život u konstatntnom strahu, oprezu, sumnjama, proceni, ispitivanju. Tako smo ponajpre naučeni od strane svojih roditelja. Šalju nas u svet sa jasnom instrukcijom „pazi se“. Opasnosti vrebaju sa svih strana i oči se moraju gotovo neprestano držati otvorene. Prirodnoj egzistencijalnoj potrebi, da sačuvamo svoj integritet, pridodata su i mnogobrojna lična razočarenja u ljude. Zahvaljujući dugotrajnom dominantnom konstruktu satkanom od bola, razočarenja, strepnji i opreza, čovek je izgubio jednu drugu, takođe važnu, iskonsku potrebu, a to je da bude razdragan, zadovoljan, da uživa, da se igra i da bude bezbrižan. Koliko često sebi dozvoljavamo da se osećamo veselim i bezbrižnim? Da li nas pojava takvog stanje uplaši, da li imamo osećaj da ga ne zaslužujemo i da će ono kasnije stići na naplati u vidu nekog bolnog iskustva?

Preterana strepnja i zabrinutost za sopstvenu bezbednost i integritet zapravo nema  puno osnova u realnom životu. Strepnja je sasvim uzaludan proces koji zahteva puno energije, a pri tom daje slabe rezultate. U realnom životu u veoma malom stepenu nam zaista preti opasnost od stvari i osoba za koje verujemo da predstavljaju neku veliku zlosutnu mračnu stranu. U principu prave i velike probleme stvoraju nam upravo one okolnosti na koje gotovo uopšte nismo računali. Zato je naša briga gotovo beskorisna, a ume da bude i destruktivna. Gledajući statistiku, najveći broj telesnih povreda doživljavamo unutar svog doma. Ponajpre možete jednu telesnu ozledu zadobiti u svojoj kući. Najrazorniju, najbolniju i najmaligniju emotivnu povredu možete zadobiti od sebi najbližih ljudi. Gledajući u ovom svetlu, svet i nije tako nebezbedno mesto kako se obično promoviše.

Kada bi sebi učinili jednu malu uslugu, pa na neko vreme zaboravili sve svoje sumnje, sve strahove, sve ono od čega zaziremo; kada bi prestali da razmišljamo o stvarima koje ne želimo da se dogode i koje nas užasavaju; stvorili bi mogućnost da zaista uživamo u onome što posedujemo i u svemu onome što nas okružuje. Zašto ne konzumiramo život na način da se oslobodimo predrasuda i procena? Zašto sa puno poverenja ne prihvatimo sve ono što nam se nudi? Da li prvo da skočimo ili najpre da kažemo hop? Družina Alan Ford, u istoimenom stripu, govori o jednom posebnom receptu uz pomoć koga treba znati udisati život „prvo hopnite, pa onda kažite skoč“.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara