Sedim u lokalnoj poslastičarnici. Najednom mi obuzima paznju zagonetni osmeh sredovečnog gospodina za susednim stolom. On ustaje, odlazi do svog luksuznog automobila, okreće se ka meni ne bi li se uverio da mi je čitava scena u vidokrugu, dva do tri puta pritiska dugme na svom ključu izazivajući pri tom jake zvučne i svetlosne senzacije. Ponosno ulazi u svoj automobili i nestaje u vrelom avgustovskom danu.

Žena i ne mora da čita knjige iz psihologije pa da shvati da čitava predstava nema nikakve veze sa udvaranjem, pomenuti gospodin jednostavno je u emotivnoj vezi sa svojim automobilom. Auto je istina lep i ekskluzivan, ali je samo mašina koja ima funkciju da nas preveze iz tačke A u tačku B i suštinski nije ništa više od toga.

Imati i posedovati su dve naizgled slične, ali sasvim različite stvari. Kada nešto imamo prihvatamo ga onakvim kakvo jeste i samo u onom kontekstu u kome nam to što imamo služi ili koristi. Kada razmišljamo o onome što imamo u fokusu nam je jedino praktičan aspekt i predmetima ne pridajemo svojstva koja nemaju. Nasuprot tome posedovanje je potreba da unesemo i određenu emotivnu konponentu, ono što imamo doprinosi da se bolje osećamo, da održavamo lepu sliku o sebi, da se osećamo važnim, uspešnim, da nas osećaj posedovanja ispunjava ponosom i zadovoljstvom. Posedovanje je jedno primitivno i nesavršeno osećanje koje čovek nikada nije u staanju u potpunosti da dosegne i otud neprestana potreba za obnavljanjem i dokazivanjem.

Zašto čovek ne može da dosegne potpuni osećaj da nešto poseduje? Zato što suštinski niko od nas ništa na ovom svetu i ne poseduje, osim samog sebe i svega onog što pri tom u sebi nosi. Umesto da ono što imamo u sebi svakodnevno razvijamo i usavršavamo, jer jedino to i posedujemo, uglavnom svoj trud ulažemo u stvari i predmete koje nas okružuju i koje bi trebale samo da nam služe.

Od želje za posedovanjem nekretnina, automobila, nakita, garderobe, tehničkih aparata mnogo malignija i opasnija je potreba da posedujemo ljude. Upravo ljudi do kojih nam je ponajviše stalo najčešće su predmet naše potrebe za posedovanjem. Nesvesno težimo da ljudi žele, misle i čine ono što očekujemo, ali nikako ih ne posedujemo, niti bi na to imali pravo. Svaka individua na ovom svetu je slobodan i samostalan vlasnik svojih najdubljih želja, snova, tajni, strahova, strasti, požuda i ma koliko truda uložili, sadržaji ovih tajnih fioka nikada ne mogu postati naše vlasništvo. Potreba da uvek znamo šta neko nama blizak radi, gde je, šta misli ili sanja je tako deplasirana i osuđena na neuspeh. Potreba da posedujemo, nas dovodi  u sasvim zavisnu poziciju, mi tada gubimo sopstveni identitet i postajemo poslušnici svojih vlastitih poriva, ograničavajući sebi slobodu i mogućnost da rastemo i da se razvijamo.

Želja za posedovanjem je opsesivna potreba za nečim što nikada nije bilo, niti će biti naše i zato može biti pokretač razornih strasti. U svakom slučaju to je jedno negativno osećanje koje se manifestuje kroz ponašanje koje karakteriše ljubomora, opsesivnost, agresija, manipulacija.

Ništa na ovom svetu nije toliko vredno ili značajno da bi našom težnjom bilo stavljeno u epicentar našeg svakodnevnog života. Ama baš nijedna osoba ne zaslužuje toliku količinu pažnje da je važnija od nas samih. Svako od nas je centar sveta za sebe samog.

„Vaseljena izgleda istovetna bez obzira na to u kom pravcu posmatrali kao da ukazuje na to da je naše mesto u njoj posebno“- Stephen  Hawking

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara