Neki ljudi u naš život dodju kasno, a neki pak suviše rano. Milana Mladenovića sam upoznala sa svojih šesnaest godina u kultnoj jagodinskoj diskoteci “Supernova”. Da sam nekako mogla znati tada, sve ono što sada znam, susret sa njim bi bio mnogo drugačiji. Ovako jedino mogu reći da je posle koncerta sišao u publiku, poprilično storniran, sličajno ili ne nabasao je baš na mene i upitao me je gde je šank. Naravno sva usplahirena i radosna sam ga do tamo odvela. Vreme kraja mog izlaska neumitno je isticalo i znala sam da ću narednog meseca biti kažnjena neizlascima. Ali Milan, Čoveče, a ništa se i nije pretvorilo u tikvu!

Da je Milan voleo život više od poroka, da sam ja bila starija i imala nešto liberarnije vreme za noćni izlazak, da sam nekako u tom trenutku mogla biti svesna činjenice da je ispred mene čovek koji će obeležiti moje odrastanje i čijim ću se stihovima tokom godina vraćati iznova i iznova, ovo bi verovatno bila jedna više romantična priča. Ovako, ovo je priča ni manje ni više nego o slobodi, ali zar čovek može da teži nečemu vrednijem od toga?

Da li je čovek zaista slobodan ili je sloboda samo privid? Zar svi mi ne robujemo svojim željama, nadanjima, svojim strahovima. Tako se snažno trudimo da zadržimo sve što imamo, posao koji ne volimo, partnera za kojeg znamo da nam ne odgovara, prijatelje koji nam nanose štetu. Grčevito se borimo da zadržimo sve za šta smo uvereni da posedujemo. Za stvari koje nam ne pripadaju, a žarko ih želimo, spremni smo da se borimo i da podnesemo često preveliku žrtvu. Živimo, čineći ustupke svakodnevno sebi i drugima. Da li je to sloboda?

Sve ono što posedujemo jednostavno za nas se podrazumeva, a sanjamo o onome što nemamo. Da li bi čovek mogao da živi na način da sanja ono što ima, a da podrazumeva da ono što nema, jednostavno nema. Da li bi to bila sloboda? Tek kada izgubimo ono što smo do juče podrazumevali, shvatimo koliko nam je bilo važno.

Čovek suštinski ništa ne poseduje, tako da zapravo ništa zaista ne može ni da izgubi. Zato gubitke i poraze treba posmatrati samo kao oslobadjanja od učmalosti svakodnevice, od pristajanja na kompromise, raskrinkavanje života koji vodimo ispod naših potencijala ili naprotiv iznad naših mogućnosti.

Život nam nekako ne da da ga trošimo živeći ušuškani i zaklonjeni u svojoj sopstvenoj senci i zato nas povremeno navodi na nove izazove, stvarajući pred nas teškoće koje nam izuzetno teško padaju i koje nam se čine nepremostivim.

Svaki poraz ima svoju tešku deprimirajuću stranu, onu koja nas baca u očaj i koja nam se čini nerešivom. Sa druge strane svaki poraz ima i svoje drugo, oslobadjajuće lice, malu svetlu tačku, koja nam daje krila i uči nas da sanjamo.

piše Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara