Preduslov za što bolje funkcionisanje jedne partnerske veza je ne analizirati je, ne tražiti joj razlog ili smisao. Prvo, osnovno i drevno ljubavno pravilo glasi: ljubav je slepa. Potreba da svoju vezu posmatramo kroz lupu sitničavosti označava samo jedno, vreme zaljubljenosti je nažalost prošlo i ljubav sama po sebi više nije dovoljna.

Drugi preduslov za ostvarenjem ljubavi jeste želja da je doživimo. Bez postojanja iskrene unutrašnje želje da sa drugom osobom budemo sjedinjeni i da to čini naš obostrani ekvivalent, do ekspanzije ljubavi nikada neće doći. Zvuči komplikovano, a u praksi i jeste tako, ponajpre kada želje dva aktera nisu ujednačene i srazmerne. Goreti u obostranom zajedničkom plamenu čini pravu partnersku ljubav.

Kada i poverujemo da smo napokon pronašli ljubav kakvu smo želeli i kada smo uvereni da su osećanja obostrana, stupa na scenu sasvim nova vrsta strahova. Počinjemo da strepimo da naša sreća neće biti dugog veka i da će nas partner iz čista mira odbaciti i krenuti drugim putem. Ovakva vrsta strahova najčešće stvara ljubomoru, koja ako preuzme ulogu dominantnog osećanja, ima razorne posledice. Pošto prepoznamo da nas obuzimaju ovakva destruktivna osećanja, ono što nam može olakšati, jeste saznanje da svi ljudi na svetu poseduju potpuno istu bojazan. Naš strah od gubitka ljubavi ni po čemu nije ekskluzivan i potpuno iste slutnje obuzimaju i našeg partnera. Da bi se mehanizam psihološki opisao neophodno je u čitavu priču uvesti Frojda, majku, hranu i strah od smrti, ali ovom prilkom ja vas ne bih time previše opterećivala. Ono što je neophodno da znate jeste: strah je utemeljen u egzistenciji i nerealan je. Ako neko zaista planira da nas ostavi mi to ne možemo sprečiti, niti na to imamo pravo.

„Što ga više kuliram, on me više zove.“ „Što mu više činim, on se sve više na mene duri.“ Ovakve i slične rečenice sam i previše puta čula od svojih klijentkinja. E, ovo već ima smisla i u direktnoj vezi je sa strahom od napuštanja.

U ljubavi je gotovo sve tajanstveno, a možda je najveća tajna, da je sve ono očigledno, dostupno, sve čega ima previše ili što bi se žargonski reklo „na izvolte” ujedno i neinteresantno. Ono što je skriveno, nejasno, nedostupno, tajanstveno, je izuzetno vredno i poželjno. Postoje ljudi koji su intuitivno ovladali ovim pravilom i to ih je načinilo velikim zavodnicima. Osobe koje lako otkrivaju svoju posesivnost i ljubomoru otkrivaju zapravo koliko im je stalo i zato sebe dovode u emotivno zavisnu poziciju. Naše posesivno ponašanje drugoj strani lako otkriva svu našu ranjivost, nesigurnost i sumnjičavost. U svakom smislu ljubomora ne donosi ništa dobro na ličnom, niti na partnerskom planu.

Postoje i one situacije u kojima naše telo želi jedno, a mozak nam govori nešto sasvim drugo. Svaki deo našeg unutrašnjeg bića nas preklinje da se u nešto upustimo, a mozak uporno govori da smo na pragu velike greške. U ratu koji se vodi izmedju osećanja i racionalnog, pobedjuju osećanja. Naš intelekt nema potpunu kontrolu nad onim što osećamo i što želimo. Emocije su starije, moćnije i bazičnije od racija. Strast je osećanje koje logikom teško možemo da predupredimo, ali ovo osećanje svakako treba razlikovati od ljubavi.

Ljubav je sama po sebi nezaboravna avantura prepuna uspona i padova, susreta i rastanka, pobeda i poraza. Ljubav definiše naš život i pored slobode čini njegovu najveću vrednost.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara