Jedna moja mlada klijentkinja nedavno mi je pričala o svom dečku sa kojim je prekinula komunikaciju nakon jedne žučne rasprave. Tom prilikom je donela odluku da zauvek izbriše njegov broj telefona, za slučaj da dođe u iskušenje da ga prva okrene. Prvih par dana činilo se da je njena odluka sasvim u redu, ali dani i nedelje su neumitno prolazile, mladić je krenuo da joj jako nedostaje, a od njega ni kratak SMS. Uzalud je zurila u telefon, proveravala da li je dostupna, svaki poziv bio je samo jedan više sekund nade pre nego bi se nada iznova ugasila. Ostalo je samo mučno ćutanje, bol i neizvesnost. Ljudi jednostavno u sebi nemaju sposobnost da kada žarko priželjkujemo njihov poziv, da nas tada zaista i nazovu.

Zašto nas taj neko neće nazvati u trenutku kada to najviše priželjkujemo? Ja verujem da tajna leži u samom procesu čekanja. Sve što čekamo, pa bio to autobus, prijatelj ili „oni dani“, čekamo samo iz razloga što prisustvo nedostaje. Čekanje samo po sebi podrazumeva kašnjenje ili nedolazak. Nikada ne čekamo ono što osećamo da nam zaista pripada. Čekamo samo ono što ne osećamo, a tako bismo želeli da je naše.

Ljudi troše preveliku količinu energije na stvari, događaje i ljude koji im ne pripadaju. Uvek se možemo fokusirati na ono što posedujemo i uvek možemo stvoriti mogućnost da pritom i uživamo u onome što imamo. Dovoljno je samo malo pogledati oko sebe. Metod fokusiranja na stvari koje nas okružuju je ujedno i metod kojim mi postajemo onome koga smo do skora čekali, ono što njemu nedostaje. Svi ljudi instiktivno reaguju na ono što je nedostatak na fizičkom, emotivnom, energetskom, ali i na svakom drugom nivou. To je donekle i objašnjenje zašto se neki ljudi pojave u naš život nakon što na njih potpuno zaboravimo, a zurili smo toliko dugo i tako često u taj prokleti telefon koji nikako nije zvonio, bar sa nadom sa kojom smo to priželjkivali.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara