Drugarica i ja sedimo u restoranu, ona uzima svoju tašnu i kreće da po njoj nešto traži.  Kopa, napipava, hvata, nervira se, ali to što želi nikako ne pronalazi. Kaže mi kroz smešak: „Hajde, napiši nešto o fenomenu ženske tašne!“

Jednom prilikom putujem tako tramvajem sa Hope, svojom starom drugaricom i sa jednim mladićem, koji se u to vreme njoj jako dopadao. Našminkane smo, doterane, raspoložene za izlazak u grad. Tramvaj prolazi pored njenog posla. Ispred posla je čeka sasvim nenadano njen dugogodišnji svima dobro poznat verenik. Upućuje mi uplašen pogled. Tramvaj će proći tik pored verenika i mladić koji je sa nama sigurno ga mora videti. Tada će shvatiti da ga je slagala, rekavši mu da nisu više zajedno. Verenik nas takođe može videti i shvatiće pri tom, zbog čega ga je lagala da je večeras na svom poslu. Jako nezgodno. Nemo me moli za pomoć. Sležem ramenima bespomoćno. Najednom otvara svoju tašnu, sav njen sadržaj kao sasvim slučajno se rasipa po podu. Svo troje se zabrinuto saginjemo i krećemo da sakupljamo raštrkane sitnice između nogu ostalih putnika. Smejem se u sebi, govorim: Bravo!

Kada raspravljam o nekom značajnom fenomenu uvek volim da započnem priču od antropološkog gledišta. Antropologija je nepravedno nedovoljno popularna naučna disciplina, koja za predmet svog istraživanja ima upravo čovečanstvo.

Ljudi su od davnina imali jaku potrebu za kretanjem iz razloga što su uvek težili da pronađu što bolje i lepše mesto za sebe. Ono što razlikuje pra-putovanja od današnjih jeste što pra-ljudi nisu posedovali prevozna sredstva. Zato su muškarci kao prirodno krupniji i jači morali uvek imati slobodne i spremne ruke za odbranu od divljih životinja, ali i od drugih ljudi. Ono što su kao (muško-ženski) par nosili sa sobom, sve ono što im je bilo preko neophodno, nosio je uvek onaj fizički slabiji predstavnik, žena. Žena je od davnina sa sobom nosila namernice, odeću, decu… Ta kodirana matrica postoji i u današnjoj savremenoj ženi i ona se oseća bezmalo pa nagom, ako se kojim slučajem desi da izađe na ulicu a da pri tom baš ništa ne drži u svojim rukama.

Ženska torba u psihološkom smislu predstavlja identitet jedne žene. U njoj se nalaze sve one lične stvari: novac, lična dokumenata, kozmetika, hrana… mobilni telefon. Tašna jedne žene predstavlja njenu najdublju intimu. Simboliše dom, jer na neki svojstven način predstavlja njeno domaćinstvo u integralnom minijaturnom obliku. U najdubljem psihološkom aspektu ženska tašna simboliše samu matericu i materinstvo.

U jednoj ženskoj torbi se puno toga može pronaći. Iznenađuje i zaprepašćava šta sve može biti njen sadržaj, ali ono što u trenutku žena želi i traži u njoj, izvesno je da neće tako lako uspeti da pronađe. Zašto? Tašna jedne žene je poput njene najdublje intime, nedokučiva je, nepredvidiva, bezobrazna, zastrašujuća, neposlušna i drska.

Ženska tašna je jedna velika tajna baš kao i sama žena.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara