bisaaa

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Jedna moja prijateljica, inače jako pametna i obrazovana dama, jednom prilikom mi je otkrila tajnu vezanu za korišćenje veš mašine i na tom saznanju sam joj jako zahvalna. Tu tajnu ću ovom prilikom podeliti sa vama.

Na prvi pogled ne postoji ništa neobično i čudnovato u vezi ove sprave. Danas veš mašinu   ima gotovo svaka kuća i dostupna je skoro svima. Mnoge domaćice imaju i mnoge druge korisne mašine kao što su mašina za pranje sudova, mašina za sušenje, peglanje veša…

Pogledajmo unazad, a ne tako davno, žene nisu imale mogućnost da ih neka sprava odmeni u ovoj zahtevnoj aktivnosti. Veš se prao ručno i to je bio jedan težak i naporan posao koji je iziskivao fizički rad i dosta vremena. Prljav veš se morao odneti do mesta gde je bilo puno tekuće vode, to je bio obližnji potok, reka ili bunar, kasnije pumpa u dvorištu. Veš bi se prvo dobro i dugo potapao. Pranje je bila prava ženska društvena aktivnost, jer ovo vreme dok se veš potapa, one su koristile za medjusobna druženja i ogovaranja. Sve oko veša je isključivo bio ženski posao i možda su muškarci jedino učestvovali u njegovom transportu. Zatim bi se pristupilo trljanju koje je bilo jako naporno, ali ništa napornije od kasnijeg ispiranja i cedjenja. Cedjenje većih komada veša žene bi obično obavljale u paru. Zatim bi sledilo odnošenje do mesta na kome bi se veš sušio. Kačenje veša je svojevrsan performans, nešto čarobno, uzvišeno i erotsko. To zna svaka žena. Veš se brižljivo kači, po odredjenom sistemu, koji ste naučili od starijih žena, pa ste ga malo u medjuvremenu i sami doradili. Uglavnom, na kraju završenog posla, pun i lep štrik uspunjava zadovoljstvom i ponosom. Kroz istoriju, jedino žene koje su pripadale aristokratiji bile su oslobodjene ovog posla, kao uostalom i svih teških i zahtevnih poslova.

Naime, moja prijateljica mi je odala tu važnu tajnu, da prava emancipacija žena počinje onog trenutka kada nadire masovna proizvodnja i prodaja veš mašina u svetu. Ništa za ženu i njenu emancipaciju nije bilo toliko revolucionarno, ni upotreba kontraceptivnih pilula, niti pravo na rad i obrazovanje, ni kontrola radjanja, kao pojava ovog čudesnog pronalaska. Žene su zahvaljujući ovoj svojevrsnoj odmeni, dobile na poklon višak slobodnog vremena, koje su počele da koriste za neke druge zanimljivije stvari.

Ono što me jako nervira u vezi pranja veša jeste, kad god rešim da uključim svoju mašinu, jako brzo se tu stvori neka starija žena, da me kritikuje što perem baš danas, kada se to baš danas nikako ne radi, jer “crveno slovo” je u crkvenom kalendaru. Ja zaista ne vidim vezu izmedju verskuh praznika i stavljanja mašine u rad i jako bih volela da mi to neko napokon razjasni. Meni se čini da su to ostaci prošlih vremena i da su žene pronalazile zgodne načine da se privremeno oslobode ovog teškog posla, a da i same ne osećaju krivicu zbog toga. Recimo, danas ne idemo do reke, jer danas je nedelja ili danas nikako ne peremo, pa zaboga danas je veliki praznik. To se vremenom pretvorilo u prave zabrane i žene su učene da će biti kažnjene zbog nepoštovanja. Kada bih ja sledila te drevne zabrane, uzimajući u obzir koliko malo vremena imam za kućne obaveze, veš bi prala vrlo retko, možda i nikada.

Prvu veš mašinu u svetu konstruisao je nemački naučnik Jakob Kristijan Šefern 1767. godine. Ona se pokretala ručno i bila je od drveta. Osnovni principi prve mašine zadržani su i danas, sada je pokreće električna energija, a industrijski dizajneri se neprestano utrkuju oko njenog izgleda.

Drage moje, sa svojom mašinom rukujte pazljivo i sa posebnim zadovoljstvom, bez nje, vaš život bi bio mnogo drugačiji i puno teži. Kada budete ubacile veš u bubanj i pošto je budete stavile u rad, uradite nešto za sebe, u ime svih onih koje nisu imale ovu privilegiju i u ime svih ispucalih ruku i u ime neodsanjanih snova.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara