Nedavno, a jednom posebnom prilikom, dobila sam onu upečatljivu metarsku bombonjeru sa slikom šarene rascvetane ikebane na kutiji. Stavih pod mišku, donesoh kuću, dok se okretoh levo-desno, ne stigoh ni da izustim. Ne! Moja ćerka već otvorila. Bože, pa zašto tako? To se ne otvara, bar ne tako olako i nošalantno, bez povoda. To se brižljivo čuva poput porodične dragocenosti i sa najvećom pažnjom i ljubavi poklanja se nekim drugim dragim ljudima u nekoj važnoj prilici. Mnoge su tako prelazile godinama iz ruke u ruku.
Dok sam živela sa, sada već pokojnim, babom i dedom, slične bombonjere dobivši na poklon stavili bi visoko na šifonjer, uživajući u tim cvetnim prizorima i maštajući o slasnosti njene sadržine. Kada bi krenuli na Slavu, babinje, krštenje koje se u to vreme odigravalo u krajnjoj konspiraciji, jer politički je bilo nekorektno, poneli bi sa sobom taj otmeni poklon i flašu dobrog vina, kojeg je srećom u kući uvek bilo u dovoljnoj meri. Danas retko ko poklanja ovaj nekadašnji simbol luksuza i stila, evo meni se zahvaljujući nekim čudnim okolnostima ukazala prilika da zavirim u unutrašnjost ove tajne. Bombonjera od jednog kvadratnog metra, neverovatno, ali u svom sadržaju ima samo osam punjenih bonbon, sve ostalo su nadanja.
Tako je to u životu, ispred sebe vidimo šarenu predstavu sreće na samoj granici dobrog ukusa i kiča. Maštamo o svemu onome što ćemo moći jednog dana kada sve o čemu sanjamo budemo i posedovali. Nesvesni da sva lepota leži u nama samima, i da nam spoljašnje šarenilo zapravo uopšte ne treba da bi osetili svoju izuzetnost.
Biserka Jakovljević

Nema komentara