Sve što raste želi po cenu bilo čega, uvek i bilo gde da izraste. Odavno je to u stihovima jedne divne dečije pesme, na filozofski ali i zabavan način, slikovito objasnio Duško Radović. Zašto su njegove reči tako vanvremenski važna i ključna misao? Stvar je u stalnom kretanju, u materiji koja kruži i u promenama koje su neminovne i nezaustavive. Uzimajući sve to u obzir, možemo pretpostaviti da su promene konstanta u kojoj se svako od nas neprestano menja, raste i razvija ili stari i stagnira. Metamorfoza kojom smo svakodnevno izloženi je naša sudbina, naša svrha, naš cilj i ishod.

Promene koju deca doživljavaju u svom detinjstvu, od strane odraslih, su radosno pozdravljene i nesebično podržane. Svi se svim snagama uspinju i trude da detetu omoguće srećno i bezbrižno detinjstvo, na radost i zadovoljstvo svih, bližih i daljih rodjaka. Negde već u doba ranog puberteta, mlada osoba je suočena sa činjenicom, da rast u pravcu u kojem teži, nije uvek, od strane roditelja, škole, društva, tako nesebično prihvaćen i podržan razdraganim aplauzima. Naprotiv, neposlušne grane mnogi lome i orezuju. Razlog leži u dubokoj potrebi svakog pojedinca, u bilo kojoj životnoj dobi da se nalazi, da samostalno raste i napreduje. Lako se može steći utisak da rast i razvoj drugih ljudi ugrožava naš vlastiti. Svako od nas možda poseduje i opravdanu bojazan da se tudja krošnja previše razvija i time zaklanja naše nejako stablo. Nismo uvek spremni da podržimo napredak drugih ljudi, pogotovo ako pripadamo istoj šumi.

Neba, sunca, zemlje, vode, snova, želja, ljubavi ima za sve nas u dovoljnoj meri. Jednostavno ne postoji valjani razlog zbog koga bi pristali na to da kopnimo. Bez obzira na veličinu grana susednih stabala i na to koliko su nam nezamislivo daleki njihovi vrhovi, sasvim izvesno se ne treba na to obazirati, već stremiti vlastitim visinama. Puno puta smo u prirodi naišli na stablo koje se godinama uvijalo da bi doprelo do sunčevih zraka i time dokazalo svoju snagu, volju i upornost. Uvek i na svakom mestu treba stremiti svom jedinstvenom i neponovljivom delu neba, svojim vizijama, svojim snovima vlastitih predela. Pristanemo li na zahtev drugih, da ne rastemo, sebe osudjujemo na propadanje.

Latini bi na sve ovo rekli. Non progredi est regredi. Ne napredovati znači nazadovati.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara