Nedavno me je jedan novinar upitao šta je to posebno, što ja jako volim, nastalo u Srbiji. Isprva htedoh reći da su to prirodne lepote, koje svakako ostavljaju bez daha, ali to mi se učinilo previše stereotipnim; zatim se setih hrane, ali iz razloga što sam dugogodišnji vegetarijanac to bi bilo baš licemerno. Zaista, šta je to tako posebno, jedinstveno i dragoceno,  poteklo sa ovih prostora, a što ja jako volim? Da, to je svakako muzika rock sastava Ekatarine Velike. To je ono magično što ima sposobnost da mi decenijama unazad, na prve poznate note oslobodi hiljade leptira iz samog središta utrobe, koji me potom ka visinama nesebično sa sobom ponesu. Ono što volim, a potpuno je lokalnog karaktera, zapravo je nešto do kraja kosmopolitsko.

Muzika ovog rock sastava zvuči poetično, mistično, dubokoumno, zagonetno, intuitivno. Istu pesmu iznova slušamo na potpuno drugačije načine, pritom proživljavajući sasvim nova iskustva. Dobri poznavaoci svetske rock baštine govore o tome da se jedino na sličan način sluša i oseća muzika Pink Floyd-a. Ne bih umela da dam odgovor na pitanje koja mi je od  pesama najdraža, mahom su sve tako savršene i posebne. Pesma Srce je možda njihova najljubavnija pesma, ali ja imam svoju posebnu teoriju po kojoj to zapravo uopšte nije pesma koja govori o ljubavi, već o idealima. Verujem da njihove pesme samo na prvi pogled deluju kao da su u njima opevane ljubavne teme, u stvari sve pesme su posvećene idejama. Pokušajte da na poseban i drugačiji način poslušate bilo koju njihovu stvar, recimo, Ti si sav moj bol, to ne mora biti pesma koja govori o voljenoj osobi, već o nekoj važnoj ideji. Njihova muzika se može slušati na hiljade različitih načina i zato su njihove pesme aktuelne, neprolazne, poseduju vanvremensku dimenzionalnost. Tako dobijene sveže okolnosti jesu mesta u kojima stihove iznova osećamo, kroz različite kontekste i sasvim nove prostorne i vremenske odrednice. Stihovi su kompleksni, višeslojni, dolaze iz dubine duše i tim dubokim mestima našeg bića se pritom i obraćaju.

Ponosna sam na činjenicu da sam bila svedok vremena u kome sam imala mogućnost da posećujem njihove koncerte. Posebno sam ponosna na trenutak u kome sam u jednom kratkom susretu imala privilegiju da upoznam samog Milana Mladenovića. Verovatno bi vas zanimalo kakav je zaista Milan bio. Milan je bio onakav kakvim ga zamišljate: lep, zgodan, vitak, pristojan, magičan, sa izuzetnom tajanstvenom harizmom. Kruži glasina po kojoj su muzičari ovog sastava tako brzo otišli sa ovog sveta iz razloga što su anđeli sa neba poželeli da slušaju njihovu muziku. Tamo su se našli sa svim onim vrhunskim svetskim rock muzičarima koji su radi nekog važnog razloga ovaj svet prerano napustili.

Ja bih sada mogla da pričam o tome kako volim muziku EKV zato što su njihovi tekstovi poetski i nezaboravni, zato što je muzika originalna i jedinstvena, zato što su zaista umeli tako dobro da „praše“ po svojim instrumentima ili zato što je Milanov vokal jedan od najlepših vokala koji je ponikao sa ovih prostora, ali istina je, ja volim njihovi muziku iz razloga što dok je slušam mogu samu sebe da zamislim kao ravnopravnog pripadnika razvijenog, urbanog, emancipovanog sveta. Mogu sebe da doživim kao posetioca nekog evropskog kluba, bilo gde na planeti, da li ovde ili recimo u srcu Londona. Slušam dobru muziku, ludo se provodim, osećam se delom bezbrižnog sveta, koji samo želi dobru zabavu. Ruku na srce, malo je toga što mi je tokom odrastanja pružilo sličnu vrstu osećanja. Muzika rok sastava EKV je zapravo napisana za ljude poput mene, za sve one koji su odavno doneli odluku da bez obzira na sve psihodelične trenutke svog jedinog života, ne idu nikuda i ostaju ovde, u Srbiji. „Ako sam negde i stigao bilo je iznutra.“

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara