Ljudi imaju obično velika očekivanja od onih sa kojima se druže ili su na neki način povezani. Jedni druge posmatramo i razumemo ponajviše kroz prizmu svojih potreba. Pre ili kasnije shvatimo da mnogi nisu u stanju da ispune naša očekivanja i tada smo jako ljuti prvo na druge, a onda i na sebe.

8 Često zaboravljamo važnu činjenicu da su mnogi ljudi u našem okruženju sa nama, u nekom prijateljskom, poslovnom ili partnerskom odnosu samo zato što kroz nas žele da ostvare neke svoje ciljeve i interese. To naravno nije ni loše ni pogrešno sve dok imamo iste težnje i dok su nam ciljevi slični i dok plovimo istim vodama. Kada ne uspemo da odgovorimo potrebama koje se od nas očekuju ili pak cilj druge osobe je ostvaren i više nismo korisni, jednostavno naši drugari najednom promene ponašanje prema nama. Preko noći za oni postanu nama stranci, ljudi koje više svakako ne poznajemo, ponekad i smtrni neprijatelji. Zašto? Jednostavno zato što se upravo oni osećaju ugroženim i razočaranim. U nas su uložili vreme, prijateljsvo, trud, činili su nam sitne usluge, sve nadajući se krajnjoj zacrtanoj dobiti, ali mi nismo i pored sve želje da im pomognemo bili u realnoj mogućnosti da do kraja odgovorimo njihovim potrebama. Ti isti povređeni ljudi sada čine razne stvari ne bi li nam vratili „milo za drago“, nesvesni da im nikada nismo bili neprijatelji. Svi mi smo ipak samo ljudi i nismo u mogućnosti da uvek odgovorimo tuđim željama, ma koliko obećavajuće delovali. Svi mi, nažalost, imamo tu ljudsku slabost, da se ljutimo na druge kada ne čine ono što jako želimo. Pre ili kasnije svi mi počinjemo da se osećamo neprijatno u prisustvu ljudi od kojih smo na neki način i u nekom trenutku svog života bili zavisni.

Čitav taj mehanizam najpre se odigrava u doba puberteta. Pubertet je značajna faza razvoja u kojoj svako od nas ima zadatak da nauči mehanizam ophođenja prema autoritetu. Neki uspešno prebrode tu fazu razvoja, drugi bezuspešno, treći iz te faze nikada ne uspeju da izađu. Proces koji se odigrava u toj životnoj dobi, boji sve ostale odnose sa ljudima koji će nam na bilo koj način prestavljati autoritet. Mnogi nesporazumi sa pretpostavljenima, poslovnim partnerima, profesorima i svima ostalima, sa kojima smo u nekom zavisnom odnosu, odražavaju naš traumatičan i nezavršen odnos sa roditeljima. Od presudnog značaja nije da li smo sa roditeljima imali dobar odnos ili ne, ili to, da li je period puberteta bio buran ili nije, već u koje smo to fioke našeg nesvesnog smestili te odnose i različite obrasce ponašanja.

Ova priča o prijateljstvu neminovno mora biti opisana kroz primaran odnos prema roditeljima. Naši roditelji ili staratelji su prve osobe sa kojima dolazimo i kontakt i ujedno predstavljaju naše prve prijatelje.

Svi mi na našu ogromnu sreću imamo i ona prava istinska prijateljsva. Ljude koji su sa nama puno godina i to samo zato što im je do nas jako stalo. Njima je sve jedno da li smo u fazi života kada postižemo uspehe ili ređamo neuspehe. Oni ništa ne očekuju, ne uključuju nas bez potrebe u svoje važne planove, surovo nas kritikuju, sa njima je uvek zabavno i nikada ih ne možemo razočarati, niti oni nas. Oni su retkost i zato su nam jako dragoceni. Sa njima godinama ne moramo biti ni u kakvom kontaktu, ali kada se sretnemo to će biti kao da smo se juče rastali. Svi ostali koje poznajemo u našem životu su samo prolaznost i ma koliko se ponekad osetili povredjeno i razočarano ne treba to preozbiljno shvatati.

piše Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara