Jakob Levi Moreno (Iacob Levy Moreno) rođen je jednog kišovitog majskog dana daleke 1889. godine u Bukureštu. Jakoba je rodila četrnaestogodišnja devojčica Paulina zatrudnevši sa duplo starijim carigradskim trgovcem dragulja. Jakobovi roditelji, sefardski jevreji, silno su želeli da njihov prvorođeni sin postane lekar i zato ga šalju u Beč na studije medicine.

Jakob kao odličan student rano je pokazao interesovanje za psihijatriju. Redovno je posećivao predavanja profesora Frojda (Sigmund Freud) bespovratno se zarazivši svežom i jako avangardnom idejom nazvanoj psihoanaliza. Evropa je sanjala svoj kratak i bezbrižan san, nakon Prvog velikog rata, ne sluteći strahote koje je očekuju. Jakob koga sada svi već nazivaju gospodin Moreno postaje vlasnik jednog napuštenog bečkog pozorišta, osmišljava originalan naziv, Teatar spontanosti. On iskreno veruje u svoju zamisao da je logičan nastavak frojdove psihoanalize u psihoterapijskom pozorištu.

Teatar spontanosti je kratko radio iz razloga što se crni oblaci brzo nadvijaju i život za jevreje u Evropi postaje rizičan. Vođen rukom sudbine Moreno dolazi u New York. Formiran psihijatar, izuzetno obrazovan, talentovan i bogat brzo pronalazi svoje mesto u Velikoj jabuci. Otvara nedaleko od grada privatnu psihijatrijsku bolnicu. Moreno je vodio uzbudljiv život. Tri puta se ženio, imao je dvoje dece, uvodi psihodramu kao tretman u rehabilitaciji bolesnika i preko trideset godina posvećeno obrazuje mlade psihijatre.

Šta je to psihodrama? Ovaj termin je osmislio Moreno ustanovivši pritom sve smernice i sva pravila koja su do današnjih dana ostala nepomenjena. Psihodrama nije izvođenje pozorišne predstave, niti je proces uvežbavanja pozorišnog dela. Psihodrama je scensko izvođenje važnih sekvenci iz života jednog pojedinca. Životne sekvence koje su se zaista dogodile na sceni se iznova odigravaju, pred publikom. Sledeći korak je da se iste životne sekvence odigraju na neki drugačiji način, recimo onako kako bi klijent u sadašnjem trenutku želeo da su se one u stvarnosti desile. U psihodrami je sve dozvoljeno, svako ko u tretmanu učestvuje može odigrati ulogu koju god zaželi. Dozvoljeno je voleti bilo koga ili naneti bol bilo kome. I glumci i publika su klijenti i na svakoj od sledećih seansi se odigravaju sećanja i snovi nekog drugog pacijenta. Psihodrama daje mogućnost da se ličnost jedne osobe dubinski istraži i ono što je mnogo važnije otvara se prostor da se jedna ličnost suštinski izmeni.

Moreno je iskreno verovao da se i najpokvareniji um zaista može promeniti i zato je gotovo svakog dana, do svoje osamdeset četvrte godine, radio na ostvarenju tog sna. Na njegovom grobu ispisan je sledeći epitaf „čovek koji je uneo smeh u psihijatriju“. Mislim da ovaj epitaf ne govori samo o osmehu već i o nadi.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara