Marija Montesori široj javnosti je poznata kao neko, ko je uveo poseban program rada u vrtićima za decu. Manje je poznato da je ova znamenita italijanka pionir i zagovornik ženske emancipacije i modernog pogleda na život kao izazovnog puta ka ličnom razviju.

55

piše Biserka Jakovljević

Marija je svim srcem želela da bude lekar, ali konzervativno, italijansko, katoličko društvo s kraja devetnestog veka, jednoj ženi to nikako nije dozvoljavalo. Marija je toliko bila rešena u svojoj nameri, da je nekoliko godina strpljivo studirala fiziku, čekajući odluku da jednog dana bude primljena na studije medicine. Ona je i zvanično prva žena lekar u Italiji.

Nakon završenih studija ubrzo shvata da medicina nije ono čime želi da se bavi i sebe pronalazi u pedagogiji koju počinje intezivno da pohadja. Medicina trajno ostaje uskraćena za jedan blistav istraživački um, ali srećom pedagogija je dobila značajnog teoretičara i naučnog radnika. Njen doprinos modernoj pedagogiji i defektologiji je neprocenjiv.

Marija je svojim primerom dokazala da svako ko uči, razvija se i stvara može da postane šta god poželi, to je ujedno i sveto pravilo svake pedagogije. Ograničenja su unutar čoveka, u njegovim sumnjama, strahovima, kompleksima. Kada čovek postane svestan činjenice da je sam sebi najveće ograničenje, njegove mogućnosti postaju bezgranične. Ona je govorila, da decu treba vaspitavati na način, da im što više oslobadjamo puteve samospoznaje. Deca poseduju od trenutka svog rodjenja, poseban dar, da su sposobna da uče i stvaraju i samo ih u tome treba podsticati. Kada se prave, istinske i unutrašnje potrebe čoveka ostvaruju, to ostvarenje onda postaje konstruktivno.

Marija je dala neizmeran doprinos teoriji vaspitanja, a da se sama nikada nije brinula o svom detetu. To je umesto nje činila hraniteljska porodica. Da, deluje zaista šokantno. Ostalo je zabeleženo i to, da je sa svojim sinom imala dobar odnos i da je on kasnije krenuo njenim stopama postavši izvanredan pedagog.

Marija je govorila i to, da ljudi mahom vole razne stvari i predmete, a ljude samo praktično koriste. Ljudi bi jednostavno trebali da vole druge ljude, a stvari da koriste i upotrebljavaju.

Nema komentara