Nekada češće se moglo čuti “idem kod komšinice na kafu”, a danas “odoh sa drugaricom u kafić.” U osnovi obe rečenice označavaju isto, potrebu da se vidimo sa osobom koja nam prija i da sa njom podelimo svoje planove, probleme, zabavimo se, opustimo.

Svaka od nas kada doživi ljubavni brodolom ima tu srećnu okolnost i privilegiju da se istog trena oko nje okupi najmanje par drugarica, spremnih da je drže za ruku, brišu suze, satima slušaju i uveravaju je da je posebna, jedinstvena i da su mnogo lepši i srećniji dani pred njom, a da je onaj ko to nije bio u stanju da prepozna, jednostavno ne zaslužuje. Kod muškaraca taj proces teče mnogo teže i sporije, jar ako bi previše pričali i plakali za nama, to bi ih dovelo u poziciju da možda izgube na samopouzdanju i da budu osudjeni i ismejani. Tako da im je nekako najlakše, a i društveno najprihvatljivije, da svoje tugovanje obave, gde drugde, nego u kafani. A mi imamo svoje brižne i negujuće drugarice koje će nas podržati, razumeti i osuditi sve one, koje su nam nepravdu naneli. Tako se jednog dana osetimo preporodjene, zaboravimo loše dane, lažna obećanja, zablude u koje smo verovale i zaljubljenost u ideju da voljeno biće možemo promeniti na način da postane ono što želimo. I eto nas, nismo se ni okrenule, a već smo zaljubljene. Naravno opet su tu, naše drage prijateljice, sa kojima posebno delimo i dane koje živimo u sreći. Tu su da nam pruže podršku, da nam daju potvrdu u naš dobar izbor i veru da ovog puta nismo pogrešile. A gde je sada onaj muškarac, koga smo prebolele? E, on je još uvek u onoj istoj kafani gde naručuje one iste pesme. On nema drugarice, kao što imamo mi. Žalim slučaj.

Svako od nas poseduje svoj unutrašnji glas. Naše misli se često pretvaraju u beskonačne unutrašnje monologe, pogotovu u situacijama kada želimo da shvatimo svoje i tudje postupke. Svaka osoba ima jaku i iskonsku potrebu da bude shvaćena. Drugi ljudi nas ne mogu u potpunosti shvatiti, ako i sami nismo u stanju da shvatimo sebe. A sebe teško možemo razumeti, ako sa nekim ne razgovaramo. Ustvari, najbolje ćemo shvatiti sebe, ako svom unutrašnjem glasu damo slobodu da se izrazi. Možemo neki dogadjaj hiljadu puta u sebi da ponavljamo, ali isti taj dogadjaj dobiće sasvim drugu boju i drugačije značenje kada ga nekom drugom ispričamo.

Svaka priča ima želju da ode od nas i da postane ispričana priča. Priča želi da dobije slobodu i postane nezavistan entitet. Što se jedna priča više priča, ona nas sve više napušta. Pričanje priča ima svoje lekovito svojstvo i to je ljudima poznato od davnina. Priča koja nas proganja i muči, prosto nas preklinje da je pustimo napolje, gotovo kao dete koje čezne da se sa drugom decom igra po ulici.

Pronadjite osobu koja je iskreno spremna da vas sasluša. Neka vaša priča ode od vas, to je način da stvorite mesta za nove priče.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara