bisaaa

piše Biserka Jakovljević

Priznajem, poklekla sam pred modnim literalnim trendovima i u jednom trenutku uzela da čitam roman Pedeset nijansi- siva, engleske spisateljice Džejms. U početku knjiga deluje obećavajuće, liči na bajku o princu i izgubljenoj devojčici, ali ubrzo postaje prava horor priča, u kojoj prezgodni i prebogati frajer tuče, ponižava, maltretira i seksualno zlostavlja nesrećnu devojku, pri tom je obasipa skupim poklonima i večerama u fancy restoranima. Knjiga obiluje scenama sado-mazo seksa u konbinaciji sa opisima luksuza i raskošnog života. Uspelo mi je da pročitam u jednom dahu, knjigu negde do njene polovine, a onda sam je zauvek zatvorila. Odista, ja i ne znam šta se na kraju dogodilo, ali nemam nameru ni da otkrivam. To prosto nije moja šoljica čaja, a tužnije od svega je što sam potpuno sigurna u to, da knjiga nema ni svoju umetničku, niti preteranu literalnu vrednost. Vrtoglavi uspeh knjige leži u njenom komercijalnom, trendovskom i dendi aspektu.

Ovih dana žene masovno hrle u bioskope u želji da pogledaju i njenu filmsku adaptaciju, a mene interesuju razlozi za pojavu ovog fenomena.

Ne mogu se otrgnuti utisku da mi sve to pomalo liči na jedno zaboravljno vreme, osamdesetih godina, kada sam svoje tetke zaticala kako u svojim rernama kriju ljubavne romane. Zanesene, uz šporete, dok kuvaju ručak, gutale su takozvane ljubiće, maštajući o romantićnoj ljubavi. To su bile bezbrižne godine i žene su žudele za romansom, krunisanu brakom i trudnoćom. Onda su stigle nadrealne devedesete i romantika je zauvek proterana sa ovih prostora. Tetke su postale zabrinute šta će sutra u šerpama kuvati, a za ljubiće više niko nije imao sluha.

Onda su nam se tih čudesnih devedesetih, pored mnogih nelogičnosti, desile i popularne latino serije, takozvane TV novele. Žene i muškarci su bez daha, pratili pored svojih malih ekrana avanture Roze Salvahe i Kasandre, mladi koji ovo čitaju, neće verovati da su ulice u vreme prikazivanja ovih televizijskih ostvarenja bile potpuno puste. Jednom prilikom sam se, u samo vreme emitovanja Kasandre, uputila iz Zemuna ka Novom Beogradu, ulice bez ljudi delovale su sablasno. Tako prazne ulice sam samo još jednom imala priliku da vidim i to devedesetdevete u vreme prikazivanja jedne druge serije, u produkciji NATO-a. Latino serijali, koje su ljudi voleli, govorili su o mladim devojkama, nesrećnim i siromašnim, koje bi posle raznih peripetija ipak uspele da pronadju svoje davno izgubljene roditelje, po svoj prilici jako imućne i važne ljude i naravno izabranika svog srca takodje bogatog i lepog. Ove televizijske priče su nam ulivale nadu, da siromaštvo u kome živimo ima kraja i da nas negde u budućnosti čeka lep i bezbrižan život.

I eto nas u novom veku. Sada roman od pedeset boja prelazi iz ruke u ruku, prepričava se uz kafu sa drugaricama, prave se šale na tu temu, na društvenim mrežama pojavljuju se osobe koje se svojim imaginarnim prijateljima prestavlju kao podčinjeni ili dominantni. Čini se da je nastala prava globalna pomama za ovom idejom i da ona ima sve više poklonika. Nemimovno se postavlja pitanje, zašto se to dešava. Da li mi danas živimo naše živote do krajnjih granica svoje izdržljivosti? Da li su ljudi dotakli samo dno svoje mračne strane, svoju surovost, svoju slabost, svoj očaj? Da li su naše emocije na samoj ivici bola onih koji su pretrpeli psihološko silovanje, a ipak izgaramo od želje da vidimo šta će biti u sledećem poglavlju?

 

 

Nema komentara