Opšte važeći stav nekih izuzetno poznatih motivacionih trenera jeste da ljudi nikako nisu i ne mogu biti lenji, već jedino nisu u dovoljnoj meri motivisani na akciju. Sva ta prica o „life coaching-u“ zapravo proizilazi iz jednog ovako jasnog, nedvosmislenog i usmerenog konteksta i zato je sve lako shvatljivo, a naposletku u tome leži i tajna zašto je čitava ideja postala toliko popularna.

Ideja da ljudi nisu lenji jeste, pre svega, jedno vrlo zgodno i prihvatljivo opravdanje za svu našu pasivnost. Jednostavno i lako možemo razumeti da mi nikako nismo lenji, već na pravi način nismo motivisani. To je jedan blagotvoran i komforan ugao gledanja u kome za sve ono što nismo imali volje i snage da izguramo, jednostavno okrivimo svoju nedovoljno izraženu motivaciju. Zaista korisno objašnjenje koje ne samo da pruža mogućnost da pred sobom opravdamo sopstveni neuspeh, već stvara priliku da predupredimo mnoge buduće besmislene pokušaje. Jednostavno, nije nam išlo samo zato što nismo imali dovoljno razvijenu svest o tome koliko nam je naša vlastita motivisanost značajna, i u to ime spremni smo da sve u budućnosti uradimo da sama svest (o tome zbog čega i koliko nešto želimo) zauzme svoje primarno mesto. Na koji način? Mi uvek želimo nešto da postignemo, ali to po svemu sudeći za uspeh nije dovoljno. Potrebno je preispitati iz kog iskonskog, unutrašnjeg razloga nešto želimo. Za mnoge svoje ciljeve otkrićemo i ne toliko važne razloge i shvatićemo uzroke zašto se sve ovo vreme puno toga nije realizovalo. Samo onaj cilj koji iskreno i žarko priželjkujemo ima nade za ostvarenjem.

Postoje i oni ciljevi koje jednostavno moramo da postignemo, ali nikako u njima ne nalazimo satisfakciju, zadovoljstvo, najmanji žar ili bar plamičak koji bi nas zagrejao. To su izuzetno teški i energetski iscrpljujući ciljevi za koje je neophodno kreirati, osmisliti i nametnuti dodatnu i spoljnu motivaciju.

Ja recimo uvek koristim sledeću čarobnu formulu: sada ću uraditi ono što moram da bih nešto kasnije radila ono što volim. Jedan od najkorisnijih saveta koji sam ikada dobila a odnosi se na čitanje knjiga glasio je: kada naiđeš na knjigu koja je neinteresantna i čim pomisliš da je napustiš, uradi upravo suprotno, učini sve što je u tvojoj moći da je pročitaš što pre. Što manje provedenog vremena sa neinteresantnom knjigom je prava mera svakog obrazovanog čoveka. Ovo upustvo je moguće primeniti i na sve druge oblasti života koje ispred sebe imaju prefiks obaveznosti i neinteresantnosti. U svaku ekstremno dosadnu situaciju, popularno nazvanu „smaračinu“ najbolje pristupiti punom snagom, sa ciljem da se okonča što pre. Neizostavno i bez oklevanja učini sve što moraš da bi ti potom ostalo puno više vremena da radiš ono u čemu uživaš!

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara