Ljudi imaju potrebu da gotovo neprestano za nečim tragaju. Sve jedno je da li su u potrazi za poslom, za voljenom osobom, za hranom, dobrim komadom garderobe, za važnim odgovorima ili za nekim neoborivim dokazima? Bilo o kojoj vrsti traganja da je reč postoji jedno važno pravilo: ako za nečim tragamo postoji velika verovatnoća da ćemo to nešto i pronaći. Ono za čim ne tragamo sasvim je sigurno da nikada i ne pronalazimo. Ovo pravilo je razlog zbog čega je naše traganje deo naše intime, za nas je izuzetno važno i zato sa svojim traganjima treba biti krajnje obazriv.

Prva i osnovna stvar kod traganja jeste u našem izboru, za čim mi to zapravo težimo. Šta je to što želimo da pronađemo i šta ćemo sa njim kada se jednog dana naša potraga završi?

Ljudi imaju osobinu da jednom kada pronađu ono što žele, na sebe natovare odgovornost, sa kojom kasnije ne umeju da se nose. Nije svako traganje uspešno i ne bi ni valjalo da je drugačije. Razlog neuspešnog traganja može biti u tome što nismo pronašli ono što smo tražili, ali mnogo ozbiljniji neuspeh je kada željeno pronađemo, ali vremenom ustanovimo da ono nije dobro, niti korisno za nas.

Ljudi žive pod velikim pritiskom, koji im je u najvećoj meri sredina nametnula, a to je da budu uvek savršeni, ispravni i da stvari drže pod kontrolom. U tome leži razlog što mi izuzetno retko odustajemo od ideje u koju smo uložili puno vremena i truda. Mnogo nam je komfornije da ostajemo unutar svojih težnji i da uveravamo sebe i druge koliko su naše žrtve velike, nego da priznamo da odustajemo od svoje namere. U stvari najteže od svega je priznati da smo doneli pogrešnu odluku i da ono za čim tragamo zapravo je jako štetno po nas.

Uvek postoji mogućnost da nakon duge i opsežne potrage mi ne pronađemo ono za čim tragamo. Neistinito je verovanje da u ovim okolnostima mi baš ništa korisno nismo pronašli, u takvim situacijama mi pronalazimo svedočanstvo da ono za čim tragamo ne postoji.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara