Puno mojih klijenata je suočeno sa dugogodišnjom ljubomorom svog partnera. Mnogi se sa ovim problemom bore na različite načine. Nažalost postoje partnerske relacije u kojima ona toliko eskalira da postane nebezbedno ostati u jednoj takvoj vezi.

Šta je to ljubomora i čemu ona služi?

Kada smo bili deca, moj brat i ja, smo imali terijerku koju smo mnogo voleli. Jednog dana se oštenila i na svet donela sedam mladih. Štenad je po svaku cenu želela da se pripije uz majku, iz te želje su se neprestano tukli, ujedali i jedni drugima penjali na glavu.

Ljubomora u svom primarnom obliku ima funkciju da maloj deci omogući da dobiju što više pažnje od svoje majke. U svom primarnom obliku ona označava strah da nam ljubav neko „ne ukrade“.

Ljubomora kod odraslog zrelog čoveka gotovo da nema nikakvu korisnu svrhu. Ona može postati dominantno osećanje i tada se stvara mogućnost da nanese veliku štetu svim osobama koje su direktno ili indirektno povezane sa jednim partnerskim odnosom. Ljubomora pre svega zahteva veliko emotivno angažovanje, značajan utrošak energije i izuzetno je štetan oblik stresa. Strah da nam neko krade ljubav je za odraslog čoveka sasvim neutemeljeno osećanje. Dete je zavisno od odraslih i ako bi izgubilo njihovu pažnju onda bi njegov život bio ugrožen. Kada odraslog čoveka napusti partner on oseća izuzetan emotivni bol, ali vremenom uspeva da prevaziđe gubitak, konsoliduje svoj život i pronađe drugog partnera.

Osobu koju volimo ne možemo da prisiljavamo da nam osećanja uzvraća istom merom. Zreo partnerski odnos podrazumeva dobrovoljno pristajanje obe strane. Bespotrebno trošenje našeg vremena i energije podrazumeva i kada svoju ljubomoru usmerimo na osobu koja nam je uslovno rečeno „ukrala ljubav“. Ta „ljubokradica“ nam svakako nije uradila ništa nažao, već su se u istom vremenskom intervalu, sticajem različitih okolnosti, naše želje poklopile. Onome kome je do nas zaista stalo voleće nas i bez toga da ga proveravamo, uhodimo, čitamo mu poruke ili opterećujemo svojim sumnjama. Ono što nam stvarno pripada uvek će naći put do nas, a za sve ono što teži da ode za to postoji važan razlog, nama jedino nije dato da razloge tako lako spoznamo.

Sve na ovom svetu teži nečemu da pripada i zato niko od nas nije pošteđen strahova i sumnji u samoga sebe. Sve ono što idealizujemo jednako je izgubljeno i željno svega kao što smo i mi sami.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara