Neuspesi, gubici, osujećenja različitih dimenzija i oblika su neizostavni deo života svakog od nas. Čini se da previše vremena traćimo baveći se svojim neslavnim trenucima. Ponajvše onim ljudima koji su okrutno doprineli da nam padovi postanu nezaboravni. Tragamo za odgovorima, pojašnjenjima, trudimo se da razumemo i u nedogled postavljamo sebi to ludo i maligno pitanje: zašto. To je po svemu sudeći potpuno pogrešan pristup, koji troši resurse i crpi energiju. Najsrećnije moguće rešenje po nas, one koji su doživeli poraz, neuspeh ili bilo kakvu vrstu neprijatnosti koja nas je izbacila iz koloseka jeste da jednostavno zaboravimo sve i to što pre, okrenimo se na drugu stranu i furamo dalje.

Zašto se nešto dogodilo? Zašto nečeg nisam dostojan? Zašto mi ne pripada? Ovo je ona vrsta kancerogenih pitanja koja umeju da oslabe naše samopuzdanje zato što u njih ulažemo veliku količinu loših emocija. Ovo su pitanja koja po svoj prilici ostaju bez odgovora iz razloga što logični odgovori, ujedno za nas prihvatljivi, zapravo i ne postoje. Na krajnje apstraktna pitanja teško je dati logične odgovore, a kada bi te odgovore i dobili teško da bi poželeli da ih čujemo. Najkorisniji odgovori su zapravo tako jednostavni, ali i previše bolni.

Jednostavno imali smo posla sa pogrešnom osobom, u pogrešno vreme i pod pogrešnim okolnostima. Odabrali smo u prošlosti jedan pogrešan start ili pogrešan pristup. Sada je nastupio trenutak kada treba staviti jednu veliku tačku. Ono što često zaboravimo, a nipošto to ne bismo smeli sebi da dozvolimo, da uvek možemo iznaći novu startnu liniju ili na drugi način možemo pristupiti nekom problemu.

Jednom kada osvestimo činjenicu da sada u ovom trenutku možemo da uradimo šta god poželimo, svoje neuspehe konačno stavljamo u pravu fioku. Pre nego li zatvorimo fioku uočićemo da na njoj piše: sve nezgodne usputne stanice. Da, jesmo doživeli neuspeh, ali usput će se već pojaviti nešto mnogo, mnogo bolje za nas.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara