BISA NOVAKomodor 64 (Commodore 64), iz milošte nazvan “kutija za hleb”, pradeda današnjih kućnih računara, tehnolološko čudo osamdesetih godina prošlog veka. Prodat u preko dvadeset miliona primeraka, zvanično je i najprodavaniji računar svih vremena. To je prvi kompjuter za koji sam ikada čula i koji se tih bezbrižnih osamdesetih čudesno pojavio u mom komšiluku. Svi opsednuti čarolijom najednom su želeli da se druže, samo sa decom, koja su kod svojih kuća, imala ovaj tehnološki pronalazak. Satima bi opčinjeni buljili u crno-beli ekran, igrajući kompjuterske igrice. Dugo sam živela u ubedjenju, da jedina korisnost kompjutera jeste igranje igrica. Kumpjuter je, eto tako, tiho i nenametljivo ušao u naše živote, zauvek promenivši svet dece i njihovu iskonsku potrebu da se igraju, a ubrzo se promenio i čitav svet.

Sve što je prvo, kažu ljudi da je nekako i “kuso” ili “prvi se mačići u vodu bacaju”. Komodoru se pripisuju zasluge za započinjanje moderne računarske podkulture, što svakako predstavlja nemerljiv uticaj na današnji stil života. Ali i pored vrtoglavog i nemerljivog uspeha ovaj računar je pre svega bio prepun nesavršenosti. U prvom redu bio je nezadovoljavajućih estetskih i tehnoloških kvaliteta, zatim slabe memorije i slabih performansi, ekrana sa lošom rezolucijom, kabastog oblika, sužene upotrebljivosti.

Na našim prostorima ljudi vekovima egzistiraju sa jakom potrebom da na stvari gledaju kao da od njih sve nastaje i započinje. Lako se odbacuje istorija, prošlost, tradicija, porodične vrednosti. Imamo potrebu da istoriju uvek iznova i iznova živimo i zato lekcije ponavljača, za razliku od drugih, nikako da savladamo. Ova osobina “kratkog pamćenja” prisutna je i na lično – individualnom i na kolektivno – društvenom nivou svesti.

Zašto je to problem? Zato što ponavljanjem životnih i istorijskih sekvenci iz prošlosti mi ponavljamo neminovno i greške i promašaje. Zato smo uvek nekako na početku i kao da nismo u stanju da predjemo, slično kao kod kompjuterskih igrica, na sledeći nivo.

Zašto se to, baš nama uporno dešava? Jednostavno zato što nismo ni pokušali drugačije. Zato što nemamo drugačije modele i što smo kodirani sa uverenjem da je svet započeo upravo od današnjeg dana i najradije pravimo kratkoročne planove. U kolektivnoj svesti su skladištena mnoga iskustva i znanja. Sve što se nama dešava danas, nekome se u prošlosti već dogodilo, najčešće su to naši roditelji ili bliži rodjaci. Na ovim drevnim prostorima, puno toga se izdešavalo i zato posedujemo bogato kolektivno iskustvo, po tome sudeći, mi bismo trebali biti jako mudri i razboriti. Potrebno je samo malo zagrebati po površini i dobiti mnoge korisne informacije. To se postiže uz pomoć različitih i jednostavnih načina: putovanjima, obilascima, čitanjem, stvaranjem, razgovorima, druženjem, upoznavanjem, diskutovanjem, postavljanjem pitanja, istraživanjem, promišljanjem…

Eto, ja baš zato neću da budem Komodor 64, neću da budem prototip, nesavršeni pionirski poduhvat, svima drag, a predodredjen za neuspeh. Hoću da budem ona savršenija verzija, sa velikom memorijom i brzim procesorom, praktičnog ali modernog dizajna, visokog standarda i odličnih perfomansi.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara