Često vidjam statuse na facebook i twitter profilima u kojima se citira glumac, pisac, mistik, tragičar, umetnik, intelektualac Žarko Laušević. Istog trenutka u stomaku osetim mučninu i boli me pitanje, kako se to od ubice postaje najcitiraniji mislilac društvenih mreža. Da li iko danas čita Crnjanskog, Ćopiča, Kapora, Andrića? Da li iko čita Ćosića, koga Srbi nepravedno odbacuju za mnogo oprostivije grehove od Žarkovih? Kako se to tako olako postaje mudar?

Godina je 1993, mladom čoveku to ništa ne znači, ali moja generacija na samu pomisao o ovom vremenu, oseti strah i neizvesnost. To je bilo vreme koje je podrazumevalo previše bola, srama, straha i nemaštinu, ali jedna usamljena svetla tačka nas dvadesetogodišnjaka bio je Žarko Laušević. Obožavali smo ga. Film Oficir sa ružom gledala sam previše puta, tada sam jako želela da ličim na glavnu glumicu i na njen lik Matilde Ivančić. Žarko je imao tridest tri godine i uspešno je stvarao svoja glumačka ostvarenja, najčešće u likovima tragičnih romantičnih heroja. Ostvaren kao ličnost, umetnik, muž, otac, muškarac u najboljim godinama, sa životom začinjenim holivudskim sjajem i sa budućnošću bezgraničnih perspektiva.

Ognjena Marija, 31. jul, vraćajući se sa premijere Kanjoša Macedonovića sa budvanskog Grad teatra, Žarko je sa bratom svratio u podgorički kafić Apple. Na samom ulazu je izustio: “Kakva je ovo graja?” Pitanje je izazvalo revolt mladića , došlo je do koškanja… Zvanični ishod: Žarko je ispalo ukupno trinaest metaka, osam u trojicu mladića, ostale u zid. Žarkov brat, Branimir ispalio je jedan metak. Ubijen je dvadesetogodišnji Dragor Pejović sa četiri zrna, tri su ušla u telo sa prednje strane, a jedno sa ledja. Radovan Vučinić star dvadeset jednu godinu smrtno ranjen sa tri prostrelne rane u bok svog tela. Dvadesetčetvorogodišnji Andrija Kažić ranjen u nogu i testise. Sva tri mladića bila su nenaoružana. Šta se zaista desilo te kobne večeri nikada nećemo saznati, to nije uspela da utvrdi ni zvanična istraga.

Tih godina živela sam u Beogradu i poznavala sam momke koji su se družili sa pokojnim mladićima, pričali su da je Pejović i trenutku smrti imao pljeskavicu u rukama i veliki zalogaj u ustima. Pričalo se takodje, da se Žarko vratio po pištolj koji se nalazio u njegovim kolima. Mnogo godina kasnije pročitala sam njegovo svedočenje u kome izjavljuje da se vratio po kasetofon, jer se plašio da ga ne ukradu. Takodje je tvrdio da je doživeo potres mozga, da su mu se sočiva u trenutku pomerila i da zato nije video u šta puca.

Kao svedok jednog vremena, zaista mogu da kažem da je sve ovo bilo moguće i da su to bila nadrealna vremena u kojima smo živeli oslobodjeni svakog zakona logike. To su bila vremena u kojima je sve moglo da se desi i ništa nije moralo da bude. Ali uzimajući u obzir čak i istorijsko- društveni kontekst, ne mogu da opravdam i pomirim se sa činjenicom da je jedan umetnik, intelektualac, mudrac imao potrebu da poseduje i nosi pištolj. On se na sudjenju branio običajnim pravom, u kome mu je čast nalagala da brani svoj život i život svog brata. Pošto svojim poreklom pripadam sličnom geografskom području, poznati su mi uglavnom svi plemenski kodeksi. Po kom to plemenskom pravilu dva zrela, ostvarena muškarca u punoj snazi, vade pištolje pošto su napadnuta od strane neke bahate dece? Pravi Baja, a pogotovu kada je naoružan, podeli klincima po dva šamara i pošalje ih slinavih noseva kući. Zreo čovek ima obavezu da procenjuje postupke drugih, kao i svoje sopstvene, njegov zadatak je da se povuče kada postoji opasnost da stvari odu predaleko. Veličina čoveka meri se uspehom pobede nad sopstvenom sujetom.

Veličanje Žarka kao mudrog intelektualca zaista mi smeta, a verujem i celoj mojoj generaciji, bar onom malom delu nas, koji smo još uvek ovde i nismo otišli da živimo van granica ove zemlje. Dragor i Radovan nikada neće postati nečiji muževi, nikada očevi, nikada neće napisati knjigu, umrli su a da nisu ni saznali šta je facebook, a kamoli da se njihov ubica tamo citira više od bilo kog domaćeg pisca.

Ovaj tragični dogadjaj sadrži u sebi svu metaforu vremena u kome se odigrao i opisuje ga na najbolji i najslikovitiji način. Ovo je suštinski, priča o jednoj izgubljenoj mladoj generaciji, koja je tokom odrastanja bila suočena sa bolnom tranzicijom društva i o intelektualcima nespremnim da odgovore zahtevima novog doba.

Biserka Jakovljević

9 Komentara

  • Odgovori
    Милун
    23. aprila 2015.

    E, bravo, Biserka, više puta sam to isto pričao uz rizik da se posvađam s ljudima. Prevršilo svaku meru, stvarno!

  • Odgovori
    milijana
    7. novembra 2016.

    Kakve smo mi nesrecne generacije! Tuzno, da tuznije ne moze biti! Poznavala sam Vucinica…

  • Odgovori
    Chries Slawinsky
    1. marta 2017.

    Znaš što je jako zgodno kod takvih novinarskih tekstova? Što svatko prilagođava istinu kako mu odgovara. Takav je slučaj i sa tvojim tekstom.
    “…ne mogu da opravdam i pomirim se sa činjenicom da je jedan umetnik, intelektualac, mudrac imao potrebu da poseduje i nosi pištolj.“
    Malo bolje prouči celi slučaj jer je jasno da je to bila preporuka od strane milicije Lauševiću.

    “Pravi Baja, a pogotovu kada je naoružan, podeli klincima po dva šamara i pošalje ih slinavih noseva kući.“
    Previše uticaja od strane holivudskih filmova. U praksi to ne ide tako. Jasno mi je da ti nisi bila u prilici da se nađeš u društvu gde pijane osobe vređaju i omalovažavaju druge. Da jesi, ne bi pisala dečije nebuloze. Lično sam bio u takvim situacijama i znam kako se ponašaju dečki od 20 godina. Posebno kad je alkohol u pitanju. A i bio sam u tom nesretnom ratu i video sam koje zlo čini ljudima.
    Tu nema razmišljanja! Ili ćeš da dobiješ po glavi i život ti bude ugrožen. Ili ćeš da se braniš. Treća mogućnost… jedino da ti dragi Bog pomogne. A danas toga nema.

    Razumem i Žarkovu poziciju, kao što i razumem poziciju unesrećenih roditelja. Ali, bilo bi dobro da proučiš sve argumente celog tog slučaja, pa tek da onda iznosiš takve lakonske, odokativne zaključke.
    Inače, čovek bi lako pomislio da se iza svega krije lična nesnošljivost i ljubomora. A to nije u pitanju, jel’ da…

    • Odgovori
      South
      19. aprila 2017.

      A cekaj sve i da ti nije ok tekst koji je napisala..da li je tebi logicno da se toliko metaka ispali u zivog covjeka?! Zar nije mogao da ih ispali u zrak npr..da ih zaplasi?! Kriv je bez daljnjeg! Nema dalje! Biserka mislim da si podstakla na razmisljanje mnoge koji ne misle svojom glavom nego povjeruju u svaku pisaniju Zarka Lausevica..

    • Odgovori
      12. oktobra 2017.

      Ne branim Zarka ali znam da je Dragor Pejovic bio jako problematican momak i vrlo poznat policiji, slucajno je dalji rod moga supruga, zato ne treba stajati ni na jednu stranu dok se sve dobro ne ispita, rekla- kazala je cudo!

  • Odgovori
    Luka
    22. marta 2017.

    Svaka čast Slawinsky na komentaru. Čitam ovaj tekst i ne vjerujem. Nešto gluplje odavno nisam pročitao. Pogotovo o dijeljenju 2 šamara momcima koji su u naponu godina, a očito su u bili pijani i agresivni. Kad stvarno dođe do tog kritičnog trenutka čovjek i nema puno izbora..

  • Odgovori
    JA
    14. avgusta 2017.

    Otkad su to punoletne osobe bahate deca kojoj je trebao da podeli par samara? 19 i 20 godina, mlade odrasle osobe, pune snage, veoma moguce da su fizicki jace od njega. Sta pises bre to, slepice?

  • Odgovori
    Fuad
    15. oktobra 2017.

    A Ćosić sa Mićunovićem jahao popove i vukao ih za brade u mladim danima? Dok je bio živ zvali su ga crni papa koliko je štete nanio Srbiji.Dakle što se jednom Lauševiću ne bi dala mogućnost pokajanja za svoja dela…