Moje prijatelje i mene muči jedno nezgodno pitanje. Da li nastaviti pomogati drugim ljudima i pored toga što nam uglavnom oni uzvrate tako što nas povrede? Čini mi se da je ovo izuzetno važno pitanje savremenih socijalnih odnosa i da je nedovoljno istraženo. Ljudska civilizacija je toliko napredovala u mnogim oblastima, ali iste izdaje muče ljude hiljadama godina.

Prvo i osnovno pravilo svakog velikog razočarenja jeste: samo oni ljudi u koje smo ulagali vreme, pažnju, dobronamernost, ljudi u koje smo verovali i koji su nam se dopadali, jedino oni nas mogu povrediti.

Jednom kada se nekome nađete i u pomoć priteknete, bez obzira da li ste to uradili zato što ste sami želeli ili vas je pak neko ljubazno za pomoć zamolio, vi ni na koji način niste učinili dobro drugoj osobi, već samo i jedino sebi.

Za sve dobro ili loše što smo ikada učinili, nekim drugim ljudima, mi jedino posedujemo lažni osećaj da se to dobro ili loše tiče nekih drugih. Sve što činimo bespogovorno pripada nama samima. Drugi ljudi su prolazni instrument uz čiju pomoć sakupljamo svoja dobra i loša dela na nekom tajnom potkrovlju svog vlastitog svemira. Jednom kada dospemo u svoje tajno potrkrovlje nećemo imati ni najmanje prava da od drugih očekujemo zahvalnost.

Kada bi usvojili vrednosni sistem u kome sva naša dela pripadaju jedino nama, nikada sebe ne bi doveli u nezavidnu situaciju da budemo zatečeni i iznenađeni što nam je neko uzvratio nekim lošim delom. Sva dela drugih ljudi pripadaju isključivo njima, to sa nama jednostavno nema nikakve veze. Mi smo jedan koristan istrument uz čiju pomoć je neko drugi u nekom trenutku odlučio da se realizuje, na način na koji oseća da mu pripada.

Najpogubnije bi bilo da donesemo odluku da više nikada nikome nećemo ništa dobro činiti. Mi tada donosimo odluku da sebi ništa dobro ne činimo. Učiniti neko dobro delo, sitnu uslugu, pomoći drugome u nevolji i nije neki poseban ekskluzivitet. Svako od nas je svuda i na svakom koraku okružen drugim ljudima, ako ne priteknemo u pomoć mi tu šansu prepuštamo drugome, jer stvari same po sebi uvek teže svojoj realizaciji.

Možda vremenom krenu da nas muče sumnje da nismo sebe izdali, zato što smo verovali pogrešnim ljudima i zato što im otkrili najlepše delove svoje duše, a da smo pri tom bili vođeni isključivo svojim sopstvenim pogrešnim procenama. Uvek kada smo u prilici da nekom nešto pružimo, a mi iz nekog razloga donesemo odluku da to ne uradimo, mi izdajemo i povređujemo isključivo i jedino sami sebe.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

 

Nema komentara