Ideja o nastanku Muzeja prekinutih veza, zvuči pre svega metaforično i poetski, ali ovakvo mesto zaista postoji i nije previše udaljeno od nas. Muzej se nalazi u Zagrebu i u pozadini svega leži jedna zanimljiva, neobična i posve romantična priča.

20Njeno ime je Olinka, njegovo Dražen. Ljubav prema umetnosti je spojila ovaj par i oni su započeli zajednički život. Ona se bavila filmskom, a on likovnom umetnošću, ali kao u svim velikim ljubavnim pričama, posle nekoliko godina došlo je do raskida. Jednom prilikom, kada su uveliko već krenuli svojim novim stazama, sastali su se, popili kafu i započeli  dogovor oko podele zajedničke imovine. Shvativši sav besmisao, suludost i stid jedne takve podele, došli su na zajedničku ideju da od zaostavština njihove pokojne ljubavi naprave izložbu. Ludo zar ne? Ubrzo su pozvali i svoje prijatelje da im se pridruže i izložba je za kratko vreme doživela veliki uspeh. Postavka je obišla mnoge gradove i zemlje, ljudi iz čitavog sveta darovali su svoje lične artefakte prekinutih veza. Velika količina predmeta vremenom je zahtevala da izložba preraste u muzej sa stalnom postavkom.

Koncept izložbe jeste ruševina propale ljubavi. Autori vešto uočavaju da društvo slavi sve važne dogadjaje u životu jednog čoveka. Rodjenje, krštenje, brak, ispraćaje, punoletstva, malu i veliku maturu, jubileje, na neki poseban način i samu smrt, ali nepravedno uskraćuje pojedincu bilo kakvo formalno ozvaničenje tragičnog ishoda jedne ljubavne veze i to uprkos snažnom emotivnom učinku koji se sasvim izvesno ne može zaobići. Autori polaze od pretpostavke da predmeti poseduju holograme sećanja i zato su u muzeju izloženi predmeti ljudi koji su doživeli veliki ljubavni brodolom. Svako od njih je po svom osećaju i nahodjenju ostavio po jedan artefakt i kratak opis.

Šta zaista ostaje posle jedne prekinute veze? Hiljade sitnih delova naše duše nastavlja da diše u drugoj osobi. Nekada prepoznamo te delove i oni krenu da nam nedostaju. Verovatno nam ti delovi i pripadaju i zato nemamo pravo da bilo koju ružnu emociju gajimo prema osobi koju smo nekada voleli, jer zapravo odbacujemo delove svoje sopstvene duše. Nedostatak delića naše duše stvara tugu, a na neke tuge se čovek vremenom privikne kao i na tesne cipele.

Društveno propisane norme ponašanja ne daju dozvolu pojedincu da se na ritualan način oprosti od evog ex- ljubavnog života. Mnogi razlazi i pored prevelike boli ostaju neprimećeni i nenametljivi. Možda koncept ovog muzeja i nije tako loša ideja. On uvodi nešto novo u prekinut odnos, a to je postupak primitivne inicijacije. Svaka osoba, vrlo lako, može pronaći neki predmet koji simbolizuje izgubljenu vezu i taj predmet može pokloniti nekome, kome će on zaista i biti koristan, obavezno sa kratkom porukom. Obredno i magijski završiti sa delom svog bivšeg života i hrabro zakoračiti i budući.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara