Sprovela sam malu anketu medju svojim prijateljima, koje su to teme koje ih interesuju i šta bi voleli da čitaju u mojim tekstovima. Većina od njih je odgovorila da ih dve stvari posebno zanimajuju, a to su ljubav i strahovi. O ljubavi sam pisala u par navrata, pa sam odlučila da se sada malo pozabavim strahom.

Strah je naša reakcija na situaciju koju shvatamo kao opasnu, procenjujemo je kao sopstvenu nemoć u odnosu na objekat koji strah izaziva. Strah nas samim tim stavlja u nezavidan položaj i zato nam jako teško i bolno pada. Čini se, da što je naš strah veći, time je naš osećaj sigurnosti sve manji i manji.

Postoji teorija koja govori o tome, da čovek u svojoj suštini poseduje samo jedan osnovni strah, a to je strah od smrti i da su svi ostali strahovi izvedeni iz njega ili predstavljaju njegove različite verzije. Pošto su ljudi smrtna bića strah je nemoguće iskoreniti, a samim tim nemoguće je da strahove nimalo nemamo. Strah od smrti je zapravo sredstvo kojim čuvamo svoj život i kada se ne bi plašili, mnogo kraće bi živeli, a to svakako ne želimo ni sebi ni drugima.

Kao razumnim i društvenim bićima goli život nam sam po sebi nije dovoljan, već imamo želju i potrebu da on bude ispunjen, da ima svoju svrhu, cilj, odrednicu i zato smo svi ispunjeni različitim strahovima intezivnog ili manje intezivnog karaktera. Oni su oličenje naše zabrinutosti da nam život prolazi i da ga ne živimo onako kako želimo.

Jedan od najčešćih reakcija na intezivan strah manifestuje se u vidu problema sa disanjem, kao gubitak daha ili gušenje. To je u stvari naša zebnja da život ne konzumiramo u željenoj meri, da ne dišemo punim plućima, da život ne živimo onako kako zaista za sebe želimo.

Ne morate poznavati psihologiju, pa znati, da se čovek najbolje oslobadja straha tako što se sa njim suočava, to i nije neka velika mudrost, ali lako je to reći. Problem postaje ogroman kada to treba u praksi realizovati. Mnogo je važnije i komplikovanije predhodno istražiti prirodu svog straha, čega se mi to zaista plašimo, a da često nismo pravog razloga svesni. Na primer, više puta sam na terapiji imala klijente, koji su se plašili da upravljaju svojim vozilom i ako su pre toga bili sigurni vozači. Ovaj strah, kasnije se pokazalo, ustvari je bila zabrinutost da se sopstveni život uzme u svoje ruke i da se stavi pod kontrolu.

Borba sa sopstvenim strahom podrazumeva put koji trebamo preći da bi imali uvid u njegovu skrivenu prirodu i nakon toga uspostaviti kontrolu nad stepenom njegovog inteziteta. Da bi smo to postigli, neophodno je da preispitamo sebe i analiziramo svoj strah. To naravno nije lako postići, ali ne treba ni postavljati sebi neostvariv cilj, da straha uopšte nemamo i da se ne plašimo. Strah treba svesti na odgovarajuću meru, on je tu da bi se osećali živim, da bi znali šta nam je važno i zaista vredno, šta je to do čega nam je jako stalo. Vremenom nad strahom možemo uspostaviti kontrolu i ne dozvoliti mu da nas ometa i blokira. To se postiže tako što prirodu svog straha što bolje upoznamo.

“Moj strah je moja bit i najverovatnije je najbolji deo mene” Franc Kafka

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara