Nedavno me je jedan prijatelj podstakao da pročitam delo, Kratka povest vremena od Stivena Hokinga. Hoking nadahnjuje i inspiriše i to ne samo svojom pisanom rečju, već i svojim shvatanjem života, kao i konstruktivnim odnosom prema vlastitoj bolesti i hendikepu. U svojoj 21. godini saznaje da boluje od amiotrofične lateralne skleroze (ALS), neizlečive bolesti, koja brzom progresijom vodi ravno u smrt.

Šira javnost je prošle godine imala priliku da po prvi put čuje za ovu opaku bolest, u trenutku kada su mnoge javne ličnosti, masovno pred kamerama krenule da se polivaju ledenom vodom. U osnovi same ideje o polivanju, leži potreba za empatijom, to jest saosećanjem sa patnjama obolelih i sa prirodom njihovog bola. Oboleli osećaju konstantnu bol u svom telu, sličnu kao kada se zdrav čovek izloži jako niskoj temperaturi. Stekao se utisak, da mnogi takozvani celebrity nisu uopšte poznavali svrhu samog polivanja, a nije ih preterano to ni interesovalo i da je mnogima jedini motiv bio što više skrenuti pažnju na sebe.

Da li je Hokingu ovo polivanje ikako pomoglo? Pa i ne verujem. Na samom početku bolesti lekari mu prognoziraju jako kratak život. Uprkos prognozama, svom paralizovanom telu i nemogućnosti da govori, on postaje doktor nauka, profesor matematike, izuzetan teoretičar fizike, kosmolog, pisac, putnik, muž u dva navrata i otac troje dece. Ono što ga je ponajviše interesovalo, a možemo slobodno reći i opsedalo jeste poniknuti u tajnu odnosa, povezanosti i uzročnosti prostora i vremena i tome je posvetio u najvećoj meri svoj naučni rad.

“U beskrajnoj Vaseljeni svaka tačka se može smatrati sedištem, zato što se sa svake njene strane pruža beskrajno mnogo zvezda.” Inspirisana Hokingom, mišljenja sam, da u beskrajnom svetu u kome živimo i kakvim ga poznajemo, svaki pojedinac može sebe smatrati samim centrom sveta, zato što se sa svake strane od nas, pruža beskrajno mnogo mogućnosti.

“Prividni sjaj jedne zvezde, zavisi od količine svetlosti koju ona zrači i od njene udaljenosti od nas.” Naša težnja iskazana u odredjenoj želji ili potrebi, zavisi od njene sjajnosti, od izuzetnosti, koju ona poseduje samo za nas, ali i od toga, koliko je to što želimo od nas i udaljeno.

Ovaj takoreći osamdesetogodišnjak nas opominje, da čovek bez obzira na sve nedaće, kroz život treba i može, da ide sa bezgraničnom verom ponajpre u sam život i da je život sam po sebi zaista vredan življenja.

Biserka Jakovljevic, psihoterapeut

 

Nema komentara