Reč vreme suviše često koristimo u svakodnevnom životu i svoj raspored aktivnosti organizujemo po nekim vremenskim uslovljenostima. Istina je da vreme niko do kraja nije objasnio. Po svemu sudeći vreme zapravo uopšte i ne postoji, bar ne u onom obliku u kome mislimo da ga poznajemo. Za čoveka je vreme ništa drugo do jedna kontinuirana i linearna stvar.

Ljudi su nekada davno izmislili vreme po ugledu na svoj način razmišljanja. Svi mi živimo u jednom linearnom kontinuumu koji se kratko i jasno može opisati: rađanje, život, smrt. Naivno verujemo da sve na ovom svetu ima taj isti oblik postojanja, pa i samo vreme.

Šta ako vreme ne predstavlja linearnu već trodimenzionalnu strukturu? Slikovito ću to opisati na sledeći način: kada bi nacrtala vreme, onakvo kakvo ljudi veruju da ono jeste, ono bi predstavljalo jednu beskrajnu duž, kojoj ne poznajemo početak, niti kraj, osim jedne jedine tačke u kojoj se trenutno nalazimo. Šta ako se vreme može predstaviti u vidu preseka tri ravni? Šta ako svaki trenutak našeg života ima svoju vremensku dužinu, širinu i visinu? Kako nam uopšte može koristiti ovakvo kompleksnije shvatanje vremena?

Kada bi prihvatili verovanje da je vreme trodimenzionalno mi bi toj slici prilagodili i naše mišljenje. U ovakvom naprednom sisremu razmišljanja sve bi bilo moguće i prirodno. Danas bi primili informaciju iz prošlosti, a isto tako bi sasvim bilo moguće dobijati informacije koje će neko tek poslati iz budućnosti. Sve bi to postalo moguće onog trenutka kada bi potpuno zaboravili sve ono što su nas čitavog života učili o vremenu i kada bi poverovali da su vremenske dinenzije mnogo složenije i potpuno drugačije od onog kakvim ga doživljavamo.

Šta možemo da uradimo danas da bi unapredili svoje shvatanje vremena, a time i svoj način funkcionisanja? Prvo što možemo uraditi jeste da sopstveni fokus sa vremena prebacimo na cilj koji želimo da ostvarimo. Kada je ispred nas neki veliki zadatak prvo pitanje koje postavljamo je koliko nam vremena treba da cilj postignemo i obično sebi zadajemo neki vremenski rok. Merilo našeg uspeha postaje tada: koliko je to vremena proteklo i koliko nam je preostalo. Zapravo vreme se nikada ne može potrošiti jer mi uvek sa sobom nosimo svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Iz razloga što sebi zadajemo nekakve neutemeljene rokove nikada ih ne ostvarujemo i uvek imamo osećaj da nam vremena nedostaje, kao i da suviše brzo prolazi. Sve moje kolege su tokom ispitnog roka govorile „E, samo da mi je još jedan dan za spremanje ispita.“ Uvek nam nekako nedostane još samo taj jedan dan.

Kada imamo zadatak ispred sebe, zaboravimo i zanemarimo vremenske okvire i fokusirajmo se na sam zadatak. Šta tačno želimo da ostvarimo? Koji je naš cilj? Da li naš cilj možemo podeliti na manje ciljeve? Šta to posedujemo a može nam pomoći da do cilja što pre dođemo? Koji si mogući problemi koji nam predstoje? Da li nam neko može pomoći? Kako ćemo znati da smo na pravom putu… ?

Onda kada zaboravimo na aspekt vremena, vreme zapravo počinje da radi za nas. Što se manje vremenom opterećujemo mi sve bolje njime upravljamo. Kada o vremenu ne razmišljamo ono nam sasvim sigurno i ne može nedostajati.

Biserka Jakovljević

 

Nema komentara