Poezija sasvim sigurno nije puko igranje rečima, nego je stvaranje jednog posebnog i nestvarnog sveta. Zato poezija predstavlja jednu neprekidnu i latentnu opasnost za pesnika, koji se u tom jedinstvenom svetu mašte može i izgubiti. Ulazeći kroz vrata poezije, pesnik stupa u sakriven izazov i to sa celokupnim sklopom objektivnih i subjektivnih okolnosti bića u koje suštinski pesma zadire. Pišući poeziju o nečemu ili o nekome nepobitno ga time prizivamo, najpre u svoju misao, a onda i u svoj život.

Pesnik je tačka spajanja izmedju sveta magije i sveta kakvog poznajemo. Struktura pesme, izražena kroz stihove, na liniji je komunikacije izmedju svesnog, podsvesnog i nesvesnog nivoa svesti. Možemo ta dva sveta nazvati i drugačije, malo ilustrativnije, materijalni i eterični svet.

Poezija možda i nije magija, ali magična svakako jeste. Jednom izrečena ili napisana postaje poseban entitet, nezavistan od svog stvaraoca i pripada svakome kadrom da oseti njenu lepotu. Uživajući u poeziji čovek iznova priziva sebi svojstvene dogadjaje, emocije, osobe najpre u svoju misao, a onda i u svoj život.

Nema komentara