Da li je susret dvoje ljudi na ovom svetu zaista samo stvar puke slučajnosti? Paulo Koeljo ima jednu zgodnu teoriju po kojoj duše brižljivo, strpljivo i unapred planiraju svoje susrete pre nego li do stvarnog, fizičkog susreta zaista i dođe. Da li naše duše na sličan način planiraju i rastanke?

Američki major i avio-konstruktor Edvard Marfi, polovinom prošlog veka u dalekoj Kaliforniji radio je na projektovanju i testiranju sedišta za katapultiranje pilota. Jednom prilikom došli su na ideju da katapultiraju šimpanzu, koja je tom prilikom tragično nastradala. Odgovoran za nesreću bio je direktno Marfi, koji je nakon incidenta izgovorio jednu filozofsku ali i legendarnu misao: „Ako išta može poći naopako, poći će.“ Rečenica je postala svetski prepoznatljiv idiom koji je na velika vrata u svakodnevni govor uveo dimenziju kauzalnosti. Univerzalnost ove tvrdnje sastoji se u tome, da se ona može primeniti gotovo svuda, u inžinjeriji, na poslovnom planu, u ljubavnoj vezi, na putovanju, pri kupovini… Na osnovu ove rečenice nastao je popularan Marfijev zakon i za kratko vreme on je inspirisao mnoge autore koji su posvetili posebnu pažnju u kreiraju tvrdnji različitih varijanti i za svaku priliku. Zakon je postao planetarno popularan tako da se pominje i u jednoj epizodi stripa Alan Ford, autori ga naravno u svom stilu dovode do paradoksa „Marfijev zakon nije izmislio Marfi, već neki čovek koji se isto tako zvao”. Smisao ovog pseudo-zakona jeste da se nesrećne i nepovoljne okolnosti sasvim sigurno i to slučajno dešavaju i da ne postoji način da na taj proces utičemo.

Ja iskreno verujem da potpuno ravnopravno i lepe i srećne stvari u našem životu imaju svoju kauzalnost i da se i one sasvim izvesno moraju desiti. Marfijev zakon govori samo o negativnoj kauzalnosti, ali uverena sam, sasvim opravdano postoji i pozitivan tok slučajnosti. Moj zakon bi u tom maniru glasio, ako je sve krenulo naopako u jednom trenutku će se sasvim sigurno i nešto lepo desiti. Ne postoji razlog zbog čega nas i neka povoljna okolnost i pored toga što nam ništa ne ide na ruku, ne bi sasvim slučajno pratila.

Nemamo dovoljno opipljivih argumenata zbog kojih bi sumnjali u to da se mnogo toga u našem životu zaista dešava sasvim slučajno. Slučajnost je u prvom redu način na koji se neke važne sekvence našeg života odigravaju i u trenutku nas emotivno pokrenu. Umeju silno da iznenade, poput letnjeg pljuska ili iznenadnog praska. Slučajnost jeste slučajna, ali razlog zbog koga se ona desila je nameran. Razlog pri tom može biti ispravan ili sasvim pogrešan. Uvek je korisno da verujemo da su razlozi ispravni i da nam slučajnosti donose odredjen stepen dobrobiti. Kada nam se učini da nam stvari ne idu na ruku, verujmo da nas vasiona voli i da krije neki mnogo bolji i uzbudljiviji plan.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara