Naš život je satkan od bezbrojnih iščekivanja. Kada smo deca jedva čekamo da porastemo, kada porastemo nestrpljivi smo da se zaposlimo, udamo, oženimo i dobijemo decu. Pošto se zaposlimo čekamo da odemo u penziju. Primeri našeg svakodnevnog čekanja su mnogobrojni.

Stremeći u susret svakom novom iščekivanju mi se njemu potajno radujemo. Radujemo se samo zato što nam je ono nepoznato. Šta će se dogoditi? Kako će u stvarnosti izgledati? Sve što nam je nepoznato težimo da načinimo delom svog bića. Učinićemo ga delom svoje ličnosti tako što ćemo ga obojiti svojim najskrivenijim željama i snovima, drugačije i ne umemo. Sve ono što nam je udaljeno i nepoznato najednom postaje blisko i poznato. Zato se svakoj svojoj željenoj budućnosti iskreno radujemo.

Jednom kada upoznamo pravu prirodu svog dugo iščekivanog nemira neretko ostajemo razočarani. Naša najvrednija iščekivanja ponajčešće nisu ni moguća da se ispune, bar na način na koji smo ih zamislili. Tada nas obuzima tuga, samoprekor i stid. Istina postoje i oni svetli trenuci kada su naša stemljenja u potpunosti ostvarena, pa ponekad ih i nadmaše, ali u realnom životu takve stvari se veoma retko dešavaju.

Kada nešto što ste dugo priželjkivali zaista ispuni sve ono što ste sanjali budite sasvim sigurni da se nalazite u izuzetno dragocenoj sekvenci svog života. Da, to je ono pravo i sasvim je usklađeno sa energijom vašeg unutrašnjeg bića.

Postoje ljudi koji su uvereni da je najbolji način da se zaštite od razočarenja tako da ništa ne čekaju, ništa ne planiraju, žive stihijski od danas do sutra. Ja iskreno verujem da je to jedan pogrešan koncept i da naprotiv čovek ima obavezu, ponajviše prema sebi, da uvek nečemu stremi. Ne čekati baš nikog i apsolutno ništa jednostavno nije ni moguće. Stvar nije u tome da li će neko doći ili neće, već je mnogo važnije koga smo mi to odabrali da čekamo.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara