Ako ste mladi i buntovni, ako želite da budete drugačiji i urbani, ako želite da se razlikujete od drugih po svojoj individualnosti, stilu i zavidnoj opštoj kulturi, ako ne robujete trenutnim trendovima i mediokritetima, ako volite klasiku i avangardu, sasvim sigurno morate pročitati najmanje dvadesetak stripova Alan Forda. Ovaj strip je popularno remek delo ovog štampanog formata. On je kultna literatura visokih strip standarda. Literatura koja ne zahteva puno čitalačkog angažovanja, ali se nikako ne može nazvati lakom i provizornom. Najveća vrednost leži u jednostavnosti, pitkosti i u intelektualno promišljenim dijalozima glavnih aktera.

Prvi put sam se susrela sa ovim stripom nekih osamdesetih godina, bila sam bezpovratno zaražena strasnim čitanjem, raznih stripova od strane starije braće, ali posebno mesto je sasvim zasluženo zauzimao baš Alan Ford. Ta obostrana ljubav traje i danas i ne odolim da ga kupim kada se slučajno sretnemo na ulici medju starim stripovima ili u nekoj antikvarnici. Nisam ja usamljen primer, mnogi su ga obožavali i obožavaju ga i danas. Čini mi se, naš najbolji film svih vremena, Maratonci trče počasni krug, neodoljivo podseća na avanture likova ove edicije. Na prostorima bivše Jugoslavije on se toliko primio da je bio je čitan više nego bilo gde u svetu, vrtoglavu popularnost nije doživeo ni i u svojoj postojbini Italiji. Zahvaljujuči velikoj čitanosti na našim prostorima, u jednom broju, u njemu je gostovao, čak i Drug Tito lično. Naravno ovaj primerak je bio zabranjen kod nas i ja zaista nisam imala priliku da ga pročitam, kao i mnogi njegovi domaći ljubitelji i sve je ostalo na nivou urbane legend, a takve legende su najbolje i najduže traju.

Postoje različite i jako ozbiljne studije koje se bave fenomenom vrtoglavog uspeha ovog stripa na prostorima bivše Jugoslavije. Posebno je interesantno mišljenje po kome se nama tokom devedesetih u stvarnosti desilo sve što smo u njemu kao čitaoci gutali osamdesetih. Kao da nas je on, na neki način pripremio za nadrealni život, koji nas je iščekivao i kao da je bio literatura koju smo konzumirali poput upustva za upotrebu devedesetih. Ako pravimo paralelu izmedju nas i likova u Alan Fordu, to je svakako na prvom mestu fasciniranost vodjom. Jedna karakteristična kolektivna osobina našeg naroda koja egzistira vekovima. Na drugom mestu je uspešno snalaženje u sistemu bez sistema. Ova osobina nas je puno puta kao narod održala, za vreme viševekovnog ropstva i za vreme ratova, ali je puno puta, u mirnodopskim uslovima delovala destruktivno. Opšte je poznato da prosečan Srbin jako dobro funkcioniše u uredjenim sistemima zapadno- evropskih zemalja. To je razumljivo, jer prosečan Srbin još bolje funkcioniše unutar ne-sistema. To je upravo naša osnovna i najkarakterističnija sličnost sa likovima koje možemo pronaći u Alan Fordu i ako su to crtani likovi, potpuno nestvarni i nadrealni i ako nam se njihovi postupci čine apsurdnim, a njihova realnost je potpuno iskrivljena, nekako su nam bliski i tako su životni. Kao da ih lično poznajemo. To su likovi koji samo žele, baš kao i mi, da urade našto korisno za sebe. Izlažu se neverovatnim opasnostima i nerealnim situacijama, ali uvek na kraju uspevaju da pronadju prihvatljiv sistem ponašanja i ponovo dolaze na početak, do zlatne nule, jednostavno zadovoljni što nisu u minusu.

Alan Ford je italijanski komični strip kojeg su stvorili scenarist Luciano Secchi, pseudonim Max Bunker, i crtač Roberto Raviola, pseudonim Magnus. To je priča o družini, koja ni manje ni više, živi u Now Yorku, poseduju cvećaru, koja je u stvari paravan za njihove sumnjive, često kriminalne, obaveštajne, detektivske, prevarantske i razne druge opskurne aktivnosti. Na čelu družine je starac u invalidskim kolicima, visoke inteligencije i monaške mudrosti, Broj Jedan. Svi u njega bezrezervno veruju i svi mu se povinuju. On družini izdaje naredjena, često na granici apsurda, ali u ime viših ciljeva i ekipa odlazi u bezpogovorno izvršavanje u i sumanutu avanturu, iz koje gotovo uvek jedva izvuku živu glavu. Nakon završenog zadatka srećni su, jer eto preživeli su.

Ono što je oduvek davalo posebnu draž dijalozima jeste naglašena i verujte na reč namerna upotreba hrvaštine. Zahvaljući njoj strip je delovao još mističnije i to se uklapalo u opštu iskrivljenu atmosferu. Kasnije sam čitala izdanja na čistom srpskom, ali to jednostavno više nije bilo to. Ovo je i mišljenje mnogih ljubitelja i poznavalaca ovog remek dela. “Ako kaniš pobjediti ne smiješ izgubiti.” Mnoge rečenice su postale prepoznatljive i ušle su u domaću subkulturu. Navešću svoje najomiljenije citate, a veruj te mi, toga je jako puno. „Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!“; „Kupite cvijeće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na vlastitu“; „Poznati sicilijanski odvjetnik tvrdi da je sve to plod policijske mašte“; „Ne vjeruj ženi koja laže“; “Bolje izdati knjigu nego prijatelja.”

Iskreno verujem, da će zahvaljujući novim čitaocima, Alan Ford nadživeti nas i da njegovu slavu neće pomututi ni elektronski mediji, ni internet revolucija.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

 

 

Nema komentara