Gde se nalazi naša sreća i kako je pronaći? Svi to žele da znaju. Najverovatnije je da se naša sreća, sasvim neočekivano, nalazi kod drugih ljudi. Poprilično smo i svesni te činjenice, pa činimo različite, lude i neprimerene stvari da do svoje sreće dodjemo. Ljubomorni smo i zavidni, ogovaramo, mrzimo, blatimo, saplićemo, podmećemo… Mehanizmi su različiti, raznovrsni i daju rezultat. Rezultat je zagonetan, neko drugi nije više baš toliko srećan, ali to svakako nas same srećnijim ne čini. Ako drugome dajemo ljubomoru, mržnju i zavist to nazad i dobijamo. Ništa više, niti manje od toga.

Jedini pravi put za pronalaženje sreće je u deljenju sreće sa drugima. To je ona mala jednostavna stvar koja nas, ne košta ništa, a drugima puno znači. Blagi osmeh, prijateljski stisak ruke, kratak SMS, pomoć starici na pešačkom prelazu, priteći neznancu u nevolji, pružiti utehu, utočište ili podršku… Za nas je po pravilu to nešto sasvim malo, a drugome puno znači.

Sreća voli ljude koji se raduju novom danu, ljude koji vole druge ljude i koji su spremni da ono što imaju sa drugima i dele. Sreća beži od onih u čijim srcima vlada zloba, mržnja i pakost. Vera u svoju srećnu zvezdu je nešto na šta svi polažu podjednako pravo. Dozvolimo li sebi da nečiju zvezdu zaklonimo i naša će sijati zagasitijim sjajem.

Beograd, godina je 1993. Autobuska stanica. Stojim pored šaltera gde se kupuju karte i neutešno plačem. Dok sam pronašla najbližeg dilera, promenila poslednje tri marke i ponovo stala u red, karta je u medjuvremenu poskupela. Nemam para za telefon, svi moji prijatelji su takodje studenti i u istoj su materijalnoj situaciji kao i ja. Ne mogu da se vratim kući, nemam para da bih ostala, autobus kreće za koji minut, očaj. Stajala sam tako bespomoćno, ne nalazeći način da svoj problem rešim. Čujem glas koji pita radnicu na šalteru: „Koliko ovoj devojci nedostaje para da kupi kartu? Dajte joj kartu! Ja ću dodati!“ Okrenula sam se i pogledala mladića nešto starijeg od sebe. Imala sam još samo toliko vremena da bojažljivo izustim, hvala, pre nego li neizmerno srećna potrčim ka peronu.

Ne znam ko je mladić, da se danas i sretnemo, verovatno se ne bi prepoznali. Sumnjam da se on tog dogadjaja uopšte i seća. Važno je da ja taj trenutak svog života nisam zaboravila i da često na njega pomislim. Nepoznatom mladiću tada poželim svako zdravlje i sreću.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara