Dugo sam bila u dilemi da li da napišem ovaj tekst. Tema je aktuelna i jako važna, ali u isto vreme i suviše teška i bolna za kolumnu, koja teži da bude pitka i zabavna. Iskustvo me je navelo da doznam neke važne tajne porodičnih relacija, i želim sada, da to podelim sa vama, u cilju što boljeg razumevanja porodičnog života.

Svako porodično nasilje ima svoju istoriju. Ona kreće jako rano, još u primarnim porodicama nasilnika, ali i žrtve. Nasilnici su po nekom nepisanom pravilu veoma često i sami bili žrtve porodičnog nasilja i to najčešće od strane oca.

Prve batine od svog muža žena dobije u prvim danima svog braka ili još u vreme zabavljanja. U njenoj prvoj reakciji, na nasilje koje je doživela, leži ključ razrešenja svih narednih sukoba. U najvećem broju slučajeva žene olako predju preko tog nemilog dogadjaja u želji da ga što pre zaborave. Razlog leži u autentučnoj osobini koja žene krasi, a to je njihova težnja da svojoj porodici i svom mužu budu odane i lojalne. Ženska odanost i lojalnost su mehanizmi ponašanja koji egzistiraju vekovima. Muškarci, koji bi odlazili u ratove ili u duge i mučne plovidbe, jednostavno bi računali da će svoju ženu zateći pri povratku, u istom stanju u kome su ih ostavili. Žena ima iskonsku evolutivnu potrebu da bude poslušna, odana i da je neko na koga se u teškim okolnostima može računati, spremna je da mnogo toga oprosti svom muškarcu, tako je vaspitana i tako želi da bude shvaćena.

Postoje brakovi gde se povremeno dogode elementi fizičkog nasilja, ali takvo ponašanje se ne može tretirati kao nasilje u porodici, već je to jedan konfliktni odnos, sa rizikom visokog stepena.

Ženu koja je samosvesna muškarac ne može da maltretira. Savremeno društvo omogućava svakoj ženi mogućnost da bude samostalna. Odavno smo ukinule stroga društveno propisana pravila ponašanja. Gotovo da ne postoji nijedno opravdanje zašto se život ne može uzeti u svoje ruke i žrtvovati privid konfornog zarad ličnh sloboda. Milioni žena, kojima je to uspelo, dokaz su ovoj tvrdnji. Zapravo je kod dugogodišnjeg trpljenja porodičnog nasilja reč o nečemu drugom, o psihološko-emotivnoj zavisnosti. Ova vrsta zavisnosti stoji u najvećoj meri na putu ženske emancipacije. Žene se vraćaju nasilniku iz dubokih psihološko-emotivnih pobuda. To treba razumeti, nikako ih ne smemo okrivljavati. Nismo svi isti. Moramo im dati bezuslovnu podršku i edukovati da prepoznaju, da lojalnost nije isto što i trpljenje.

Biserka Jakovljević, porodični psihoterapeut

Nema komentara