Nedavno načuh jednu neobičnu i romantičnu priču o jednoj svojoj dragoj poznanici. Priča me je zaista dotakla. Naime, upoznala je divnog mladića i smrtno se zaljubila, ali, nepisano pravilo je valjda da uvek postoji neko ali, on je već bio u dugoj vezi i na korak do braka. Nedugo zatim se oženio i to baš na njen dvadeset i peti rodjendan i ubrzo se odselio za inostranstvo. Život sam po sebi je nastavio svoj neumitni tok i u stilu ljubavnog filma, holivudske produkcije, mladić se u nakon izvesnog vremena razveo i vratio za Srbiju. Danas su zajedno i žive u srećnom braku.

U filmu Mi nismo andjeli, lik koga glumi Milena Pavlović kaže Dragani Katić: „Postoje romani koji se ne završavaju srećnim krajem.“ Ona na to odgovara: „Da, ali to nije književnost!“ E, to je upravo to. Ne treba nikada pristajati na kraj bez heppy end-a.

Sve ono što nam suštinski pripada uvek je deo nas, ma koliko udaljeno bilo. Život, vasiona, slučaj, namera ili nešto bogznašta, već nekako će udesiti da se spoj desi. Pitanje je samo, da li ćemo umeti to prepoznati. Ono što nam suštinski ne pripada, ma koliko se jako trudili i ma koliko nam bilo na dohvat ruke, pre ili kasnije uvidećemo da nije naše.

Šta je to što nas deli od onog što suštinski pripada samo nama? Upravo naši kompromisi, pristajanje na život bez rizika, na život u senci, snovi u kojima smo uljuškani, bezbrižni i učaureni.

Svakom od nas najednom u život dodju teška vremena. Život nam se uzdrma iz korena i sve ono u šta smo do tada verovali i što nam je davalo osećaj sigurnosti bude preko noći dovedeno u pitanje. Kroz naš život tada prodje ogromna oluja koja za sobom ostavi pustoš. Ono što ostane iza jedne takve strašne oluje jeste ono što je suštinski samo naše, ono što nam zaista pripada i pred čim smo bez lažnih uverenja i bez štetnih kompromisa.

Pratite svoje snove, zbog njih se vredi upuštati u rizike, ne čekajte da vas život demantuje.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara