Putujem tako sa drugaricom autom. Ja upravljam, a ona me zabavlja prepričavajući dogadjaje od prošle nedelje. Nešto su mi čudni predeli kroz koje prolazimo. Ma neću ništa da joj kažem, valjda je sve u redu, brinem bezrazložno. O, lupih se po čelu. Kažem joj, Draga, mi smo nekako izašle na drugu stranu autoputa i idemo u sasvim pogrešnom pravcu. Očekujem da sada ona potpuno poludi, ali ne, mirno prihvata situaciju, kaže mi: “Ma opušteno, prošle nedelje sam sa Vesnom otišla za Novi Sad umesto za Smederevo”. Odlično, mislim u sebi, dobro je.
Vozim auto od svoje šesnaeste godine i prošla sam sve faze jednog vozača, od kradje kola roditeljima, do sulude vožnje, tačnije nekog opasnog vozačkog puberteta, do današnje smirene vožnje porodičnih ljudi. Valjda je predamnom još ona faza, u kojoj imam malo više godina i jurim drumom čak trideset na sat. Ali uverena sam, da ću uvek imati problem u sledeće dve situacije, da pronadjem ispravan pravac i da parkiram auto. Jedino u Nemačkoj sam videla da postoje posebni, neubičajeno široki, parkinzi na kojima jasno piše, rezervisano za dame.
Zašto žene muče ovi šoferski problemi? Postoji vic u kome se daje odgovor na pitanje, zašto žene ne umeju da parkiraju auto. Odgovor je, da je to zato što ih čitavog života lažu koliko je dvadeset santimetara. Ali reč je zapravo o nečemu drugom.
U svojim predhodnim tekstovima govorila sam oslanjajući se na antropologiju o muškarcima iskonskim lovcima i o ženama koje svoje aktivnosti obavljaju u okviru kuće. Ljudi su po ovom modelu živeli hiljadama godina i neke od karakteristika današnjih ljudi potiču iz drevnog načina života. Tako, pošto su muškarci bili lovci, razvili su do savršenstva svoje sposobnosti snalaženja u prostoru. Saobraćaj, u formi u kojoj poznajemo, sagradili su i projektovali upravo muškarci, po svom nahodjenju i svojim potrebama. Žene, prirodno slabije, obitavale su uglavnom u kući, a kada bi izlazile, to bi bilo uz mušku pratnju. Tako da je prostor sam po sebi i snalaženje u njemu, za žene ostala velika nepoznanica. Oblik znakova pored puta, takodje nije adekvatan za ženske lošije perceptivne sposobnosti. Život današnjih žena zahteva pokretljivost i ispitivanje prostora, ali prirodno ta osobina je uopšteno govoreći kod ženskog pola na slabijem stepenu evolutivnog razvoja.
Svom mužu, pola sata telefonom, objašnjavam gde mu se nalazi košulja. Otvoriš vrata ormana, pružiš ruku levo, na drugoj polici u sredini, uzmi ispod je džempera. Nikada ne uspe da je nadje i strašno je ljut kako to zaboga ne umem da mu objasnim, a košulje jednostavno nema. Moje dame razumite, to je poput ženskog parkiranja, uvek zafali malo preciznosti.
Prosečna žena će u svakom trenutku znati, za najmanje osamdeset procenata predmeta po kući, gde se tačno nalaze. Muškarci nikada ne znaju gde se šta nalazi. Kuća je prostor u kome se žene bolje snalaze i organizovan je po njihovom nahodjenju. Dok su saobraćajnice, putevi, putokazi, znaci, pravci organizovani po principu muškog opažajnog načina ražmišljanja. Stvarno, zašto ne konstruišu šire prostore za parkiranje? Da li to žele da nas muče?

piše Biserka Jakovljević

Nema komentara