Gubitak partnera, na ovaj ili onaj način, zauzima na skali stresa jako visoko mesto. U našoj kulturi je prosto nedozvoljeno otvoreno pričati o gubitku voljene osobe, nakon razlaza i to mnogo više muškarcima nego ženama. Istina je da ovo predstavlja jako ozbiljan problem, prisutan kod oba pola u podjednakom obimu.

Gubitak voljene osobe izaziva bol, patnju, depresiju, bes, nemoć, gubitak poverenja, razočarenje, psihosomatske smetnje… Kako se boriti?

Na prvom mestu ljudi ponajviše greše u jednoj naizgled sasvim jednostavnoj stvari. Nakon prekida emotivnog odnosa ljudi čekaju taj čaroban trenutak osvešćivanja i zaborava, pretpostavivši da će on u jednom trenutku doći. To će biti trenutak u kom više neće voleti i patiti. Taj sveprisutan koncept je potpuno pogrešan. Odljubljivanje nije stvar trenutka, već je stvar procesa. Odljubiti se, prestati voleti nekog, nemati više bolna osećanja je nešto za šta je potrebano uložiti odredjen napor i vreme.

Emotivna veza, ma koliko se činila površnom, nije samo emotivno-seksualni konstrukt, već je mnogo više od toga. Naš život je prožet našim partnerom od trenutka kada se probudimo, pa sve dok ne zaspimo. Svi se rado bavimo, tokom dana, voljenom osobom na neki samo nama primeren način. Nakon raskida, upravo partnerom struktuisano vreme je ono što nam najviše tokom dana nedostaje. Ljudima se čini da život gubi smisao, da nema svoju svrhu, da je prazan i nezanimljiv. Ako novonastalu prazninu razumemo kao put koji moramo preći i kao proces koji je potrebno realizovati u velikoj meri ćemo sebi olakšati.

Najkorisnije je na samom početku tog procesa restruktuirati svoj dnevni raspored. Isplanirati unapred svoj dan, tako da bude upotpunjen novim sadržajima, novim ljudima, sasvim novim aktivnostima. Korak po korak, dan po dan, od jutra do večeri, raditi na svom novom životu, pa sutra sve iz početka. Naravno to je težak posao, koji ume da bude i retrogradan. Pa samo li nam se učini da smo na domak svog cilja, da napokon zaboravimo i ostavimo sve iza sebe, najednom ćemo čuti neku dobro poznatu stvar na radiju, koja će nas vratiti u one dane, sa dobro poznatim nemirom u stomaku.

Postoje psihoterapeuti koji su u praksi zabeležili, da vreme potpunog pomirenja sa sobom i sa svojim emotivnim krahom, može trajati i do sedam godina. Postanemo li što pre svesni činjenice da je to trnovit put kojim moramo krenuti i to jednom nepoznatom stazom punom iskušenja i izazova, olakšaćemo sebi i izabraćemo najkraći i najlakši put.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara