Jedan moj klijent nedavno mi je pričao o svom braku. Kaže ima lepu ženi, zdravu i lepu decu, stalan posao i stan kupljen na kredit. Sve u svemu ostvaren taj gradjanski san. Sve je tako u najboljem redu, ali postoje trenuci koji se iznenada stvore, u kojima mu naviru sećanja o bivšoj devojci i tada mu postane jako teško. Upitao me je: „Zašto svako pati za nekim?“
Dugo sam naivno verovala da je patnja za bivšim ljubavima strogo ženska specijalnost, ali izgleda da niko nije imun. Zaista, zašto je to tako?

3
Mislim da se zapravo i ne pati za konkretnom osobom, već da je u stvari sve žal za nekim davnim, prošlim i nepovratnim vremenima. Mi zapravo žalimo za nama samima i za ljudima koji smo nekada bili, a eventualno i za onima koji smo možda mogli i da postanemo. Osoba o kojoj imamo izvesna sećanja i koja nas tako nenadano bacaju u tugu, jeste samo personifikacija prošlosti u kojoj smo bili srećni i ispunjeni. Zapravo i sama osoba, koju nazivamo bivšim ili bivšom postoji jedino u našem sećanju, ona je već odavno postala neko drugi, stran i dalek.
Vojnik koji se vrati ranjen iz boja uspeva da se oporavi i rana mu zaceli. To mesto ga ponekad “žiga”, obično na promenu vremena, čitavog života. Slično je i sa srcem. Ljubavni ožiljci ne bole, ali ponekad se desi da prokrvare.
Svi veterani su jako ponosno na svoje u ratu zadobijene rane. Zašto onda ljubavni veterani svoje ožiljke doživljavaju kao neizlečive bolesti, a ne kao ratne trofeje?

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Nema komentara