„Ljudi, očekujete nemoguće.

Suludo je očekivati da (država?) Srbija reši problem oko slanja dece na lečenje u inostranstvo. Očekivati isto to od Sergeja je jos ludje. Hvala mu za sve sto je uradio i za ono što jos uvek radi. To je puno više nego sto radi bilo ko drugi. Medjutim, on je na svoja ledja natovario teret koji neće moći da nosi dugo. Normalno je da ga roditelji tesko bolesne dece zovu za pomoć. Zato sto su sve već probali. Zato sto država neće/ne može/ne ume da im pomogne. Zato što više nema ko da ih čuje.
Zato što se hvataju za svaku slamku, ma kako ona tanka bila.

Da se odmah razumemo – u Srbiji nije problem samo u nedostatku novca. Evo, na primeru Tijaninih roditelja smo videli da smo govna čak i kada novca ima. Cela Srbija je skupila milione i, na odredjeno vreme, oprala svoju savest (vec sledeća akcija prikupljanja para nije uspela, istrošili smo se kod Tijane). Posle počinju igre ima novca/nema novca, govna su roditelji što neće da daju pare drugoj bolesnoj deci i sto neće da pokažu gde su pare otišle, govna su policajci što neće da se umešaju i pohapse eventualne lopove, govna su novinari sto neće pošteno da istraže šta se dogodilo, govna su bolnice koje neće da objave kakve su donacije navodno dobili od Tijaninih roditelja, govna su trgovci koji su se debelo ugradili kod navodne nabavke nekih aparata kupljenih od tog novca. Nekog sam zaboravio? Princezu? Mafiju koja je htela lovu? Političare?

Ovo su stvari koje se neće nikada promeniti u Srbiji.
Nikada. Takvi smo i gotovo. Da ima nekoga (zakonodavstvo/policija/sudstvo) ko će svaki put da nas doobro kazni svaki put kad nešto zaseremo – onda bi možda i bilo neke nade. Ovako, mrka kapa.

Srbija je jedna septička jama, puna govana, koja se samo puni a nikada ne prazni.

Ne govorim samo o zdravstvu, to je možda i najmanji problem. Pogledajte sudstvo, skolstvo, pogledaj saobracaj, ekonomiju, vidi policiju, vojsku, vidi nesposobnu drzavnu upravu, pogledajte muzeje, kulturu, visoko obrazovanje – you name it.

Ovaj problem oko lecenja tesko bolesne dece nam uvek tesko pada zato sto su emocije jake. Strasno je, tuzno je ali budimo realni – nije to najveci problem srpskog drustva. Problem je u tome sto mi nista nismo u stanju da resimo sistemski. Da napravimo dobar plan, da postavimo stvari na svoje mesto, uskladimo pravila i da se kasnije prema tome ponasamo. Jednostavno nismo u stanju.

Naš sin je umro od leukemije. Ležao je nedeljama u bolnici a lekari pojma nisu imali šta mu je. Mi smo uneli njegove (loše) rezultate krvi u google i odmah prvih 10 hitova je pokazalo da je verovatno leukemija. A u bolnici sve profesor do profesora, listaju neke udžbenike, kao traže šta bi moglo da mu bude. „Malo mu je oslabio imunitet, to je sve.“

Banda nesposobna. Mi im kažemo da smo pogledali na netu i da se bojimo. Pitamo ih: „Da nije leukemija?“ Oni nam se smeju i sprdaju se. Kaze doktor: „Neka vam dr.google onda leči vaše dete.“

Izgubili smo dragoceno vreme zbog njihovog neznanja i nesposobnosti.
Dete prebacismo u institut za majku i dete. Čim su ga poslali na hematologiju, bilo nam je jasno da je i njima (konačno) jasno.
Hladna jesen je bila, u bolnici jos nema grejanja a majke i očevi spavaju kao one sirotice u Zemunu onomad. Niko se ne buni, svi znaju da može i gore. Kažu da donesemo grejalicu. Izadjem napolje i udjem u prvi taxi ispred bolnice. Kako nisam u svojem gradu, kažem mu da me odveze do neke kineske prodavnice ili do neke prodavnice tehničke robe, gde ima da se kupi grejalica. Vozi me 20 minuta u krug, izbaci ispred radnje koja je 200m od bolnice i uzme mi 50 evra.

Donesem grejalicu a sestra mi kaže da ne sme da se uključi zato što će izbaciti osigurač pa celo odeljenje nece imati struje. Mi je svejedno uključimo, jako nam je hladno. Sestra je stvarno bila u pravu – nestane struje, vika, cika po hodniku.

Ni roditelji ni deca nisu imali gde da se istuširaju, nema tople vode. Kažu da se istuširamo kod kuće. A mi u bolnici koja je 200km od naše kuće. Kažu da to nije njihov problem.

Pridje profesordoktor i sapne da bi bilo dobro kupiti neki koktel vitamina, da se malom ojaca organizam za nastavak lecenja. Kaze „odlicna stvar, nemacka, nije skupa“, 200 evra za kutiju sa 20 ampula. Pitam ga gde ima, da mi broj telefona. Pozovem rodjake da mi pozajme pare, odem i kupim.

Deca ko deca: jurcaju po bolnici, onako mali i celavi, igraju zmurke, a sestre se deru na njih da idu u sobe i tamo gledaju TV. (Da, ima televizor! Na televizoru je zalepljena plocica sa imenom nekog deteta, sa godinom rodjenja i godinom smrti. Pretpostavljam da su roditelji nesretnog decaka poklonili odeljenju televizor.)

Srecom, ne ubi naseg andjela ni srpsko zdravstvo ni srpska administracija vec strasna bolest: brzo i efikasno. Jedne noci smo ga jedva spasili, dva puta reanimirali, nekako oziveli. Medjutim sledece noci, negde iza ponoci, ponovo borba, jurnjava, reanimacija i onda smo stali.
Pustili smo ga da ode, da se vise ne muci nas mali suncokret.
Stojimo tako u hodniku LjubavMojaNajvecaNaSvetu i ja, zagrljeni placemo za sinom jedinim a drugi roditelji, nasi saborci i sapatnici sa odeljenja, prilaze nam, grle nas, placu sa nama i sapucu:
„Blago vama.“

2 sata je iza ponoci. Sve sto smo u bolnicu doneli, ostavili smo tamo i podelili roditeljima na odeljenju: Milanovom tati grejalicu, Sonjinoj mami zeninu zimsku jaknu (trazila je a mi joj dali, da se ne smrzava) a preostale „vitaminske ampule“ smo hteli da podelimo svim roditeljima na ravne casti. S obzirom da smo potrosili dve a ostalo ih je jos 18, racunali smo da ce svakom detetu dospeti 3 ampule. Ali gde je kutija? Sestro! Da niste videli mozda onu kutiju sa ampulama? Ne, kaze, nije tu nikada ni bila. Kako nije, pa Vi ste mu dali poslednju injekciju sad, pre tri sata!

Onako neuracunljiv, kako vec roditelj zna da bude posle smrti deteta, pozvao sam je na stranu i rekao da cu odmah sad da je ubijem, ako se kutija ne stvori ovde za 2 minuta. Uvredila se, otisla po profesordoktora koji je poveo i gorilu sa porte. Doktoru sam ponovio isto: da cu ga ubiti golim rukama, sad, ako ne vrate nemacke vitaminske koktele koje mi je on preporucio/prodao. Dok sam stajao pored gorile koji me je smirivao, doktor je sa sestrom usao u lekarsku sobu. Izasli su zajedno i doneli kutiju u kojoj je bilo 11 ampula. Kazu da to nije nasa kutija vec njihova ali da, eto, oni to nama daju zato sto vide da nismo normalni.

Dve nedelje kasnije dolazi policija po mene, da dam iskaz „u vezi sa krvicnom prijavom“. Pretnja ubistvom, kazu. Srecom, do sudskog postupka nikada nije doslo.

Konacno i neka korist od neefikasnog srpskog sudstva.“

Ovaj tekst pojavio se na društvenoj mreži Fejsbuk, Infocentrala ga je objavila bez pominjanja imena pod kojim je objavljen.

Nema komentara