Veliki hit kultne beogradske rok grupe Partibrejkersi iz 1988. godine, doslovno u sebi nosi sledeće reči „Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku.“ Ništa neobično za vreme u kome je stvar nastala. Ljubavna pesma koja se na buntovan i partibrejkerski način bavi problemom neuzvraćene ljubavi. To je bilo neko drugo vreme, a mi smo bili neki drugačiji ljudi.

Kada poruku ove pesme posmatramo u duhu današnjice u njoj pronalazimo patologiju savremenih partnerskih odnosa i neretku pojavu da muškarci osujećeni neuzvraćenom ljubavlju posežu za agresijom i za oružjem. Ljubav se izjednačava sa posedovanjem, a posedovanje sa pravom da se nešto uništi. Ljudi često veruju da mogu da vole, samo ako nešto poseduju, a ako ne mogu da imaju to što žarko žele, onda daju sebi pravo da uništavaju. Potpuno nazadan koncept, jer zapravo čovek ništa na ovom svetu istinski ne poseduje, a ono što mu se možda i učini da je njegovo, ne mora bezuslovno da voli. Ne moramo da volimo sve ono što je naše, kao što ne moramo da imamo da bi potom i zavoleli. Možemo voleti osobu koju nikada nismo upoznali, koja je na drugom kraju sveta, možemo biti zaljubljeni u ideju ili u iluziju. Ja sam jednom bila zaljubljena u umetničko delo. Neko će možda reći zar nije malo glupo da o ovome piše. Ne, zato što smatram istinskim blagoslovom i darom uživanje u lepoti bez želje da se ista poseduje ili uništi.

Pre mnogo godina put me je naveo u Firencu, na centralnom gradskom trgu ugledala sam njega, Mikelandjelovog Davida, lepog i savršenog, ostala sam bez daha, leptiri su poleteli u trenutku, a srce je udaralo kao ludo. Stajala sam tako opčinjena satima i nije mi niti trenutka zasmetalo to što je od mramora, što je visok oko šest metara i što tu stoji vekovima i što će ga biti i mnogo posle pošto mene ne bude bilo.

Ljudi uništavaju ono što vole i žele, jer im je obezvredjenost osobe ili nekog dobra zapravo potrebna. Time oni uspešno odbacuju deo svog bića. Ovo više neću da volim zato što sada ono manje vredi, da bi pokazao koliko je bezvredno uništiću ga. To je jedan krajnje primitivan oblik ponašanja neprimeren današnjem društvu i stilu života, a pri tom, nažalost, često prisutan, opasno destruktivan i koji ima za jedini cilj lažno i privremeno samopotvrdjivanje. Potrebno je da svako izgradi uvid u svoje potrebe i svoje načine da te potrebe realizuje. Niko nema pravo da uništava integritet i život bilo koje osobe, a pogotovo ne, da bi zadovoljio svoje niske pobude i strasti. Potrebno je raditi na sebi, na svojim sistemima vrednosti, stavovima, uverenjima, a to je izuzetno teško. Dajte sebi mogućnost i šansu da se razvijete i postanete bolji, uprkos osujećenosti i nepravdi. Tudja patnja i nesreća neće nas učiniti boljim i srećnijim, ali poštovanje drugih ljudi, opraštanje, razumevanje stvarnosti onakva kakva jeste i ako nije u skladu sa našim željama, ono je što doprinosi našem putu da pronadjemo svoju sreću. Najbolje je baciti i pušku i prsten.

Kada sa svojim klijentima diskutujem na ovu temu, oni mi često kažu, da im najteže od svega pada to, što su za voljenu osobu mnogo toga uradili, uložili puno vremena, emocija, često i materijalnih sredstava, a druga strana nije adekvatno odgovorila. Ja im uvek na to kažem, da se sve u životu dogadja kroz kružno energetsko kretanje i sve što ode od nas danas, dobro ili loše, u jednom trenutku nam se svakako vraća. Osoba kojoj smo namenili naše iskrene emocije možda nije uzvratila istom merom, ali energija će nekako doći, u nekom drugom obliku, u nekoj drugoj osobi i u neko drugo i srećnije vreme.

Biserka Jakovljević

 

 

Jedan komentar

  • Odgovori
    andre
    8. jula 2016.

    imas skepticnu ideju o ljubavi,previse naginjes na mracnu stranu,mozda je vec kasno,ali zbog nade vere iu ime ljubavi vadi se iz te pozicije…